Čudno je to.
Stojim pred ogledalom i pogledom pratim linije svoga tela. Mogu i da ih dodirnem. Naša tela imaju oblik,
ali praznina… praznina ne.
Usisa me, zgrabi, i diže zid, ali daleko, van domašaja ruke. Kao balon koji se naduvava unutar mene, a širi se i van granica mog tela.
Tu je. Ali daleko.
Tu je. Ali nedodirljiva.
Širi se i ispunjava sav prostor oko mene.
Džaba pružam ruke da dohvatim i privučem ivice ništavila, nema svrhe..
Džaba pojačavam muziku, praznina ima svoje zvuke koji se ne mogu ugušiti..
Džaba gutam, neda se popuniti ni vinom ni čokoladom…
Znam da se smanjuje suzama.
Ali one nikako da poteku.
Tangolinin blog 