U okviru 21. pozorišnog maratona na kome su se od 13-15.6. smenjivale predstave, koncerti i druga dešavanja susrela sam se po prvi put sa našim i komšijskim stand up komičarima. Mariana Aranđelović, fenomenalni Srđan Jovanović i zvezda večeri Domagoj Pintarić učinili su da se komplet publika grohotom smeje puna dva sata. Bila je to prava „Grupna terapija“ kako su nazvali svoj zajednički nastup.
Komedija kruševačkog pozorišta „Mi čekamo bebu“ koja je usledila koji minut kasnije, iako odlična, poletna, vesela bukvalno je bila u senci stand up komedije.
Ali ono što je stvarno ostavilo pečat jesu dečje predstave i ta posebna publika. Ne znam kako je glumcima kad ih mališani izvuku na bis nekoliko puta, zaigra li njima srce kao meni i zasuze li im oči, ali i tih sat vremena uz „Začaranu pahuljicu“ pozorišta mladih iz Novog Sada ili sutradan, uz „Petra Pana“ dečjeg pozorišta u Subotici, bila sam dete, verovala sam u vile i vilenjake, letela sam i završila u Nedođiji kao Zvončica ili Vendi…
Tako je lako ponovo verovati, ponovo svet gledati kao bajku. Fali stvarno samo malo, nešto poput Dambovog pera uz koje letiš….
Ja verujem da još postoji svet,
K’o neka ljubav beskrajna, koja se želi noćima,
I sanjam večito, šareno polje mirisno,
I u daljini, duge sjaj….
Tangolinin blog 
You must be logged in to post a comment.