kutija tajni

Sa petnaest sam prvi put počela da pišem dnevnik. Pisala sam više o događajima i susretima, nego o svom doživljaju, ali bilo je i toga. Svake nove godine kupovala bih neku lepu svesku, i uredno svakodnevno unosila koga sam srela, videla…a onda bi to već u martu proredila…u toku leta bih pisala sporadično (jer ko tada ima vremena za pisanje?), da bih s jeseni totalno prestala. Da sada počnete da čitate, svrstali bi ste me u grupu sa životinjama spavačima, jer izgleda kao da sam s jeseni zaspala, i prestala da „živim“ do nove godine, kada bi nova sveska, zajedno sa svim onim listama „novog početka“ sa kojima se kreće od Nove godine ponovo probudila mene „uspavanu“.

Svi ti dnevnici, dobro su sakriveni u jednoj kutiji, na polici u garderoberu, iza džempera koje retko oblačim. Na njoj piše da je vlasništvo moje najbolje prijateljice iz detinjstva, jer samo u nju imam poverenja. Ona je saučesnik većine onoga što je zapisano, i jedina bi razumela ono što kutija krije… Svega par meseci je mlađa od mene. Upoznale smo se sa šest, skoro istovremeno se doselivši u susedne stambene zgrade. Mislim da smo sa 7 već obećale jedna drugoj kumstvo – i ispunile smo to. Na većini stranica u dnevniku nalazi se i njeno ime. Išle smo zajedno u osnovnu školu, u susedne srednje, uvek smo zajedno bile na odmoru. Kasnije smo zajedno izlazile u grad. Prvi put su nas razdvojile studije- studirale smo u različitim gradovima, ali su vikendi uvek bili naši. Danas smo majke, žene, službenice…ali u duši nas dve smo iste one dve klinke koje su nekada bile pune vrcavih, simpatičnih ideja.. nadasve vesele.

Kutiju tajni nisam dugo, dugo otvarala. Hiljadu puta sam već pomislila da ne treba da je čuvam, da prošlost treba da ostane prošlost, i da ono čega se ne sećamo, ne treba ni pamtiti….ali nije tako. Fascinira me ono što ona krije, i zato je još uvek tu…Ponekad zavirim, onako na preskok…pomazim pogledom svo to blago mog detinjstva. Tu je moj prvi poljubac, moje prve suze zbog neuzvraćene ljubavi. Prvo odvajanje od roditelja, prvo vođenje ljubavi…

Poslednji put, i ne sluteći da će da boli, uzela sam razglednicu, skrivenu na samom dnu kutije. Između gomile papirića, koji su jaaako važni 🙂 i koji sa sobom nose uglavnom neki osmeh (imam i papiriće pojedenih žvaka, uredno složenih, jer neki ON me je ponudio tom istom žvakom) 🙂 nalazi se i ta slatka čestitka…Veoma je stara, mislim da je iste takve tata poklanjao mami za svaki mesec poznanstva; dostavljajući ih uz osmeh i cveće, ili ih je slao poštom dok je bio u vojsci; slike nasmejane dece, kuca, maca…obično sa pokojim slatkim ljubavnim stihom…Ali ova nije bila takva. Ova nije adresirana na moju mamu u nekom periodu njihovog zabavljanja, ova je adresirana na mene…Na slici nasmejana devojčica privija mače uz obraz…a na poleđini tekst:

„Bebo, nikada nisam mislio da ću ti sa ratišta pisati čestitku za rođendan, ali evo, desilo se upravo to. Želim ti srećan rođendan, želim da nikada više nikoga ne čekaš sa ratišta i da uskoro ponovo budemo zajedno. Voli te, tata“ .

Pred očima mi iskaču slike: ja, veseli student koji je dao poslednji ispit, i mama koja me dočekuje na željezničkoj stanici i saopštava da je tata otišao na front….tiha grupa žena ispred vojnog odseka, koja predaje i dočekuje poštu …grozničavo čitanje između redova u vestima sa ratišta….noći bez sna, strepnja od svakog zvrc na ulaznim vratima……nemoć, strah, tuga i bes….sve pomešano….

Ali moj tata se vratio :). I vratio nam osmehe na lice…I zato ova čestitka ima svoje posebno mesto u kutiji tajni– jer me potseća koliko sam mogla da izgubim i koliko sam srećna što ga nisam izgubila i koliko ga volim…. Prošlo je 19 godina, ali svaki put mi izmami i suze i osmeh…

Tražim li mnogo?

Pre nekoliko dana, moji roditelji su proslavili 41. godišnjicu braka. Nemojte pomisliti da tražim toliko…ne, ali zadovoljila bih se i sa 40…uz osobu koju volim i koja voli mene…:) Evo kako sam postala nepopravljivi sanjar….

Oboje su ’47 godište, odrasli uz svoje roditelje u uslovima „nikad previše, uvek dovoljno za sve“. Radili su u državnim firmama, mama kao službenik, a tata kao novinar. Ona sa radnim vremenom „do 2“ a on „onda kad ima sporta“…Mnogo vremena su provodili sa nama. Svakodnevni zajednički ručkovi, prepričavanje onih sitnih događaja iz škole i sa posla…Godišnje odmore smo provodili zajedno, ništa luksuzno, ali redovno. Naše zdravlje i blagostanje im je bilo na prvom mestu. Oboje su bili u savezu komunista (mama nešto duže, mislim do raspada, a tata samo dok nisu počeli da prave kolektivne prijeme – skoro pa na stadionu…tada je demonstrativno vratio knjižicu). Oboje su po struci socijalni radnici, a mogu slobodno reći i po onome što nose u duši. Nikad u našoj kući nije bilo viška nameštaja koji bi se mogao nekom prodati, ali se zato uvek našao neko kome se taj komad mogao pokloniti.. Tata, kao neko ko je gradio prugu Šamac-Sarajevo, teško je pristajao na sedeljke…ali sve vrste rada i pomoći nisu prolazile bez njega. Prijatelji su znali da mogu da ga pozovu na sve moguće mobe, od kopanja temelja do branja kukuruza…Od nekretnina stekli su dvosoban stan (u ono vreme, kada ste državni stan mogli otkupiti za 2000 maraka) i auto (ako se to za jugo uopšte može reći). I imaju nas. Mene i mog dve godine mlađeg brata. I mi imamo njih 🙂

Nikad nisam sanjala o velikim kućama, travnatom dvorištu poput golf terena, niti o bazenu neobičnog oblika. Ne bih mogla da se odreknem ni svakodnevnog konfora i živim na salašu bez struje…Ali u maloj kućici, poput onih sa slika Save Stojkova, iza kojih puca nepregledna ravnica, sa dvorištem u koje možete posaditi koju voćku, pokoji čokot grožđa, klupom, ispod koje bi spokojno sanjao neki džukac, gomilom dečurlije i voljenim…O tome sanjam…

Čitate ovo, i mislite kako je divno odrasti ovako..a ne razmišljate koji je to zajeb….Zajeb je u mojim očekivanjima. Sebe bih opisala kao skromnu i jednostavnu (recimo) osobu. Ali sam u zadnje vreme, veoma često, dobijala da imam prevelika očekivanja od ljudi. Pa da vidimo, šta ja to očekujem tako veliko?

Bračno porodični život zamišljam kao odnos pun ljubavi, uvažavanja i podrške. Roditeljstvo nije posao samo za majke, kao što ne mislim da je ženama bogom dana varljača, pegla i krpa za prašinu. Jer kad bi to bilo tako, muškarcima bi preostao samo daljinski i flaša piva. Nisam feministkinja (bože sačuvaj), ali nisam ni neko ko misli da je na ovom svetu samo zato da bi zadovoljavao potrebe drugih.

Nadalje, volim da živim u ovoj zemlji. Neću da živim u inostranstvu, da se učlanjujem u ex patrio klubove i prilagođavam se na vremenske prilike/neprilike i navike drugih ljudi. Pritom najviše mislim na našu komunikativnost i druženje, to je ono što ljudima „napolju“ najviše fali. Sviđa mi se da me trgovkinja u voćari pozdravi ljubazno, da na moje „dobro jutro“ dobijem otpozdrav komšije…Mogu na igralištu da popričam sa nekim roditeljem kome i ne znam ime, ali nas vezuje jednaka briga o deci…Volim kada mogu da podignem slušalicu i pozovem prijateljicu na kafu, a da to ne bude zakazano 10 dana unapred. Volim osećaj bezbednosti koji imam u mom gradu, volim što bez straha mogu da siđem i u po noći da bacim smeće. Volim što do posla mogu da odem peške, iako je na drugom kraju grada, a ako žurim stignem na posao taksijem za 15 mniuta. Sviđaju mi se i naše lubenice nepravilno okrugle, i naše voće i povrće koje ne liči na plastično. Volim i jesen u mom šoru i gomile lišća kraj puta (kroz koje i dan danas obavezno prođem). Volim i što su mi roditelji blizu, što se viđamo svakodnevno, makar i na kratko. Obožavam kad grad u proleće počne da zeleni („U aprilu Sombor varoš zazeleni….“) Volim i oluje, ali i tihe noći. Tražim zagrljaj, poljupce i nikako ne volim da spavam sama. Volim kad je muško – muško, kad je makar mrvicu „jači“ od mene, kad mi je oslonac u momentima kad ne mogu sama…Ne znam koji mi je omiljeni nakit, jer imam srce privezak, meni veoma drag…drugi nakit ne nosim. Uživam u neobičnoj hrani, volim da kuvam, ako hoćete da me obradujete pronaći ćete neki interesantan recept ili neobičan začin….nećete zaboraviti moj rođendan, dan zaljubljenih niti važnu godišnjicu..ali ćete znati da ne slavim 8. mart…Znaćete da volim iznenađenja, ali i sitnice…Volim optimiste, odnosno kad neko ima svetao pogled na budućnost. Volim moj posao i volim da radim.

Ne mislim da nam svaki dan može biti jednako zabavan, ali verujem da ne mora da bude ni mrak…

E sad, tražim li mnogo?