Sigurno vam se desilo da razgovarate sa nekim bliskim, i da osetite kako „ima nešto u vazduhu“… Nešto neizrečeno. Skretanje sa teme, izbegavanje svega što je lično, pričanje o glupostima poput igrice na netu…loše raspoloženje…blaga nervoza u glasu…Šta radite tad?
Ja sam malo čekala, malo sam prihvatala zadate teme…malo sam „grebala po površini“…ništa nije dalo efekat. To „nešto“ je i dalje bilo tu…..I onda mi je palo na pamet da ponudim opciju u kojoj se nećemo čuti nekoliko dana. Samo mi je palo na pamet, nisam o njoj ni razmislila..a već sam čula sebe kako je izgovaram…I on je rekao da će da razmisli o ponudi. Znam da to zvuči razumno, ali boli…Koliko duboko možemo zariti nož u sebe? Zašto sam predložila nešto tako bolno?..
Nikad nisam bila dobra u tome…Suviše lično bih doživljavala povlačenja drugih, sebi bih pripisivala krivicu za prekid komunikacije. Što je prekid duže trajao, osećala bih se lošije…Ne jednom smo pričali o iskrenosti, ali izgleda da uvek postoji nešto što se prećuti…Ponekad je to toliko veliko da se dalje ne može….Tišina između nas pokvari sve ono što smo ikada rekli, ikada imali…..
Tangolinin blog 