Koliko samo sećanja,
u sebi nosi ova postelja i ova jutra prazna,
dok budim se sama.
Još čujem šapat s’tvojih usana,
još budim se od tvojih mirisa,
ali te ovdje nema, to je samo san….
Dok hladna kiša počinje,
još uvek sanjam tvoje dodire,
a vetar mi nosi tvoj glas, mislim tu si za nas.
Kako se sve tako promjenilo,
ja ovo nikad nisam želio,
daljina je ušla u nas, i sad čujem tvoj glas.
Tražim te i nosim te u sebi kao okove,
zovem te jer samo tebe želim,
da li čuješ me
I sad da za nas ljubav nije dovoljna to znam,
al’ ipak želim da si tu kraj mene,
bar još jedan dan.
Osećam da lagano gubim se,
bez tebe ne mogu da udahnem,
sve mi je teži svaki novi dan.
Sad noć se vraća ponovo
Brojao je dane. Došao je i do onog magičnog broja 1 koji se pretvara u sutra, i nije mogao da iščeka. Radovao mu se kao retko ko, u najmanju ruku kao da je najvažnija prekretnica u njegovom životu. A bio je to dan kad je s ponosom obukao košulju i stavio očev parfem i sa velikim osmehom svima rekao da mu je danas rođendan 🙂 Šesti. 🙂
I neka svaki naredni dočeka ovako, s osmehom i prijateljima!
Posle toliko iskustva i škole shvatih da sam promašila! Kud nemam ćerku pa bar njoj da prenesem ovu mudrost i da je uputim u život? Zato odlučih da objavim otkriće 😀
Sve mi volimo da su muškarci uz nas. Izluđuje nas što više vremena provode uz pivo, u kafani, na utakmicama..Ali ima jedno mesto, i sad žalim što nemam pojma pa ne mogu da budem tamo, gde mLogooo vole da bidnu. 😉
Ne bi ja ćeru dala na fakultet. A jokkk! Šta će joj to? Da bude učiteljica (svi ionako znaju bolje), psiholog (pobogu zar i za to ima škole?) ili lekar (moja baba je to lečila ovako)? Lepo bi ja nju na zanat. I to ne bilo koji. Pravac za automehaničara! Onda bi joj samo trebalo malko para, da nađe neku polovnjaču (mislim na auto) i nekog zaluđenika koji bi s njom visio u kanalu, dok ona rukama crnim od ulja skida glavu motora ili proverava cilindre.
I ne bi se pitala di joj je „čoek“, jel’ zaginuo s društvom, našao neku koja se razume u aute pa joj prepričava muke svog ljubimca, ili da ne pomenem ono „ne daj bože“ razvratno 😉
I onda bi posle, nakon sastavljenog mezimca, mogli zajedno pod tuš, ili bi se ugurali u istu fotelju i istovremeno kliktali po tastaturi u pokušajima da jedno od njih prevlada (možda bi se skrasili na nekom kupi- prodaj auto sajtu) 😀
Kada vam se učini da gubite kontrolu nad svojim životom, kada 24 časa na dan nije dovoljno, setite se tegle kiselih krastavaca… i kafe…
Profesor je stajao pred grupom studenata na času filozofije i držao neke predmete iza sebe. Kada je čas počeo, bez reči je podigao veliku, praznu teglu od kiselih krastavaca, stavio je na katedru i napunio lopticama za tenis. Potom je upitao studente da li je tegla puna. Složili su se da jeste.
Zatim je profesor podigao kutiju punu kamenčića i sipao ih u teglu. Blago ju je protresao. Kamenčići su se otkotrljali u prazan prostor izmedu loptica. Tada je ponovo upitao studente da li je tegla puna. Opet su odgovorili da jeste.
Sledeća kutija koju je profesor uzeo, bila je puna peska. Kada ga je sipao, pesak je, naravno, ispunio sve preostale šupljine u tegli. Pitao je još jedared da li je tegla puna. Studenti su skrušeno odgovorili da jeste.
Onda je profesor ispod stola izvadio dve šoljice pune kafe i sipao ih u teglu. Kafa je natopila pesak. Studenti su se smejali.
“Sada!“, rekao je profesor, dok je smeh zamirao, “hoću da shvatite da ova tegla predstavlja vaš život. Teniske loptice su važne stvari u vašem životu: vaša porodica, vaša deca, vaše zdravlje, vaša vera i stvari kojima se strašno predajete. To su one stvari uz koje bi vaš život i dalje bio ispunjen, i kada bi sve drugo nestalo. Kamenčići su ostale stvari koje su važne: vaš posao, vaša kuća i vaš auto. Pesak predstavlja preostale stvari. Male stvari.
Ako napunite teglu peskom, nema mesta za kamenčiće i teniske loptice.
Isto važi u životu. Ako potrošite sve svoje vreme i energiju na male stvari, nikada nećete imati mesta za one važne stvari.
Vodite računa o stvarima koje su ključne za vašu sreću. Igrajte se sa decom.
Nađite vremena za odlazak lekaru. Izvedite partnera na večeru. Ponašajte se
ponovo kao da vam je 18. Uvek će biti vremena da se očisti kuća i urade popravke. Prvo se pobrinite za teniske loptice – stvari koje su vam zaista važne. Utvrdite svoje prioritete. Sve ostalo je pesak.“
Jedna od studentkinja je podigla ruku i upitala šta je predstavljala kafa.
Profesor se nasmejao. “Drago mi je da ste pitali. Nju sipam, da bi vam pokazao, da bez obzira koliko mislite da vam je život pun, uvek ima prostora za šoljicu kafe sa prijateljem“.
Kao deca donosimo odluke o životu koje često nisu dobre po nas jer su zasnovane na iskrivljenom viđenju realnosti. Tokom života možemo da promenimo ove odluke.
Nekada je najbolja odluka promeniti prethodnu odluku. Možemo se predomisliti i doneti novu kojom omogućavamo sebi da budemo srećni i radosni. Želim vam u novoj godini donošenje ovakvih vrsta odluka. Želim Vam da budete graditelji svoje sreće, da ne čekate da Vas sreća sretne….
Tangolinin blog 