Put

„Знаш Зорицу, жену мог школског друга Пере?“
Гледам га бело и чекам да настави.
„Замолила је да већ кад си тамо, одеш до овог манастира. Чула је да се тамо налази икона Богородице, а необично је то што нема мараму“.
Додаје ми папирић са адресом манастира.

Мислим да је најдужи боравак мог оца у цркви био оног дана када сам се ја удавала. Рођен коју годину после Другог светског рата у породици мајке првоборца и оца логораша који су расељавањем напустили родне крајеве и негде уз пут, затурили Славе, молитве и традицију коју су до тада поштовали, није имао прилике да се научи обичајима, нити да буде научен да верује у Бога. То је пренео и на нас, па су тако цркве било чије, за мене места историјске, архитектонске вредности у којима понекад имам неописив и необјашњив осећај враћања мира и уравнотежавања.

Где год сам путовала, обилазила сам цркве. И нисам тога била свесна до недавно. Тако је и очева молба била само смерница коју цркву овај пут да обиђем.

Женски покровски манастир, у коме се налазе мошти Свете Матроне Московске лако смо пронашли. Прилично удаљен („већ кад си ту“) дао нам је простора за шетњу делом града који до тада нисмо видели. Како смо већ веома добро савладали кретање метроом, авантура и није била посебно тешка.
Јасних, строгих правила око покривања главе и гардеробе која мора бити примерена, кроз посебно обезбеђење дошли смо до циља. Река људи, али неки необичан мир, она позитивна енергија коју осетите да је ту, да зуји бешумно, обавијала је двориште и саму цркву. У дворишту бунар са кога многи у балонима односе воду, клупе, игралиште за децу, башта, продавница сувенира… и опет мир. Унутра је забрањено фотографисање и снимање. Једино се монахиње тихо крећу мимо колоне људи. Црква је омање величине, светла. Иконе опточене златом, прекривају све од зидова, стубова до таванице. Неупоредива по величини, али по лепоти можда и лепша од цркве Христа Спаситеља.

Не тако позната ван Русије, Света Матрона је жена поникла из народа. Рођена је 1881. године у селу Себино, недалеко од Куликовог поља. Већ на њеном крштењу при спуштању у воду, над њом се извио миомирисни дим те је Свештеник отац Василије предочио да ће она бити „у Бога свето дете“. Од рођења не само слепа, већ рођена потпуно без очију, била је одбацивана од друге деце, те је велик део времена проводила у кући и оближњој цркви у којој је и научила све молитве. На прсима је имала испупчење у облику крста, за шта је као мала изјавила да јој не треба ланчић јер она има свој крстић!
Од малих ногу умела је да предвиди несреће и упозоравала је људе. Од њене молитве људи су постајали здрави и добијали утеху у невољама. За то су је награђивали намирницама и поклонима те је убрзо постала и хранитељ своје породице.
Ћерка оближњег спахије водила је Матрону на ходочашћа по Русији, и једном приликом, Свети Јован Кронстатски у Свето-Андрејевској цркви најавио је 14-о годишњу Матрону као „своју смену и осми стуб Русије“, предвиђајући да ће Матрона служити Русији у најтежа времена безбожног бољшевичког прогона Цркве.
Са 17 година предвидела је да ће јој Бог одузети моћ ходања, и до краја живота је била одузетих ногу. Предсказала је револуцију, Други светски рат, преживела је разне периоде у Русији, предсказала и своју смрт, заборав па и поновно веровање у њене способности. За живота је наручила икону Божије Мајке „Помоћ несрећницима“ од које се није одвајала за живота, а заједно са њеним моштима и икона је нашла уточиште у Женском Покровском манастиру у Москви.
Њена помоћ болеснима била је заснована на њеној вери и молитвама и није имала ничег заједничког са такозваним народним надрилекарима и враџбинама. Описују је као скромну особу која се никад није жалила. Говорила је да у снове не треба веровати, да враг не спава те да се стално треба крстити.
Блажена Матрона упокојила се 1952. године. По њеној жељи сахрањена је на Даниловском гробљу, близу цркве „како би могла да слуша службе Божије“. Опраштајући се од вољених, три дана пред смрт, позвала је све оне којима треба помоћ: „Долазите к мени и причајте ми као да сам жива, а ја ћу Бога молити да ваше молбе буду услишене“.

Авионске лудорије

Причу посвећујем мојој драгој блогокомшиници Малапрге 🙂

Пред вама је ситуација звана: „летети се мора“. Нисте неки љубитељ. Шта урадити тада?

1. Статистички подаци кажу да су авионске несреће и број настрадалих далеко мањи од броја настрадалих у копненом саобраћају.
2. После самоубеђивања горњим подацима препоручила бих било који аква-парк, луна-парк и сличне лудорије у којима ће вам се желудац окренути за 360 степени и потом вратити у нормалу. Ни делић тога неће вас снаћи у авиону! Јупиии за авион!
3. Црни хумор. Толико је здрав да вам не могу описати – посебно ако креће из реалних дечјих љубопитљивих уста.
4. Поведите са собом драгу особу. Особу до које вам је толико стало да ћете сав ваш страх, сваку бојазан претворити у осмех и никад је нећете изрећи- јер вам је стало. Јер вам је тај неко јако важан.
5. Музика или добра књига су од велике користи (ако крај вас нису гладна деца која не могу да дочекају да послуже клопу).

Сви моји страхови и бојазни дубоко су у мени јер путујем са мојим дечацима. Нисам паничар – ако ми је суђено ја ту ништа променити не могу. Они воле да лете, не боје се. А наше догодовштине изгледају овако:

„Мааамааааааа наш авион нема крило!“ Као и већина путника који разумеју наш језик прилепила сам истог секунда нос на стакло. С олакшањем констатујем:
– „У облаку смо па се не види“ 🙂

Пар минута касније….

„Маааамааааа наш авион је заменио крило у облаку- сад није бело него сиво!!“ Хмм да, ми смо сви по команди поново на прозорима….
– „То је зато што сад нема довољно светла, па ти се чини да је крило променило боју“(смешкам се, а камен са срца покушавам да ухватим да не тресне на под и тиме не изазове неке турбуленције)

У поступку слетања….

„Мааамааааа (овај пут зачуђено) крило се тотално распада, и шарафи му се мрдају!“ Сад смо већ ужаснути…гледам са свог места…фјуууу
– „То су заклилца, њих пилот подиже да би успорио авион пред слетање.“
„А какав је ово звук?“
-„Избацује точкове да би могао да слети“
„Па како ће да слети ако их баци?“ 🙂
Е стварно имам одвале!
..
…
Слетели смо. Још једном смо безбедно на земљи. Авионом се проломио аплауз.
„Мама зашто сви тапшу?“
-„Зато што је пилот лепо приземљио авион.“
„Зар он то не ради увек?“
– „Ради, него, ето, такав је обичај“- покушавам да се извучем.
„Можемо и ми да тапшемо?“
– „Наравно.“
И нас троје тапшемо радосно, опуштено. Ни не знају колико.
„Изгледа да смо доста тапшали“- констатујем да само ми још то радимо 🙂

А умем и да лажем…

Напољу грми и сева.
„Мама јел’може гром да удари у авион?“
– „Свашта! Нема шансе!“ ..И мислим се у себи…само кад би тако било. Ако једног дана прокљуве да сам лагала има да наставим да лажем и кажем да нисам имала појма! Ето, тако ћу ја 🙂 И настављам да гледам муње које нас заобилазе.

..
Са најављњних 13000 метара, одједном, авион уз честа пропадања већ дуго лети прилично ниско. Видим сваку кућу, аутомобиле како се крећу. Земља је жива планета, што са великих висина уопште не можете да видите. Окрет надесно. Па још један. Трећи… Четврти. Кружимо. Видим Авалски торањ. Више не знам са које стране долазимо. Облећемо аеродром. Авион је ужасно ниско. Надам се да су крошње дрвећа подоста далеко. Успоравамо а ја не видим аеродром. Заустављам дах. Имам осећај да стојимо у ваздуху. Ослушкујем да ли се чују мотори.
Удишем дубоко и са осмехом на лицу окрећем главу ка деци. Скрећем им поглед са прозора. Ћаскам. Појма немам о чему. Они се смеју, расположени су. Кују планове шта ће радити кад стигну кући. Ужелели су се другара.
У том примећујем ознаке писте, и ускоро точкови додирују тло. На земљи смо. У нашој Земљи. Кући.

И сад знам зашто из авиона не излазите на писту, него вас кроз „тунел“ спроводе до аеродромске зграде: љубила бих земљу. И не само ја. А онда би им требало време да очисте писту после наших излива љубави.

Али оно најважније: поново ћемо летети. Поново ћемо се зезати са „шрафовима који се климају“ и поново ћу прећутати сваку сумњиву ситуацију коју процењујњм као опасну. Мој страх је горе присутан, али је само мој и не желим да га делим са најдражима. Сад је поново све у реду. И увек је тако. А тако ће и бити, јер чврсто у то верујем.

Елем, драга Малапрге, ако ти затреба друштво гладне дечурлије која воле да лете, али примећују свако мрдање шарафа на крилу 🙂 – само нам се јави. Радо ћемо летети са тобом 🙂 Макар и овако кроз причу.
Макар и на куглу сладоледа и чашицу дружења 🙂 Али, резервиши нам место близу репа, ближе струардесама са послужењем! 🙂

руски моравац

Пост посвећујем блогокомшији великом љубитељу поднебља на коме сам тренутно – Станимиру 🙂

Национални руски плесни шоу био је повод за одлазак на други крај града. Огромна концертна сала се лагано пунила. Како смо ушли међу првим гледаоцима запањила сам се величином, и искрено сам се побојавала да ће сала остати непопуњена.
Нисам била у праву. Двадесетак минута касније, све столице дебело тапациране у којима бисте могли и на Месец, биле су попуњене.
Упозорени смо на забрану снимања и фотографисања, а да то планирају да спроведу у дело, показали су нам и чувари који су са ласерима осветљавали непослушне (ех, да је Јапанаца било више приредио би он нама лајтшоу и засенио плесаче на сцени 🙂 ).
-„Мама ови Јапанци стварно не могу да не сликају. Сигурно су љути што су купили карту.“
Подиже се завеса. Музика се лагано појачава. Пале се светла.
Све што је после уследило не умем да објасним. Први део представља приказ Русије кроз историју, а други плесове из разних крајева земље. Педесет извођача на сцени, 600 оригиналних костима, 10 тона сценске опреме која се са лакоћом мења, предобар звук… а оно што је све то пратило су младићи и девојке наоружани осмесима, који су тако лепо плесали… не умем да пронађем речи да вам то опишем. Или сам била доведене до суза или сам у ритму лупкала ногом и аплаудирала.
Деци сам наравно прећутала да ће ово бити скоро па балет – рекла сам да треба да „отворе ум“ и да погледају Руски национални плесни шоу „Кострома“.
Кретање девојака их је фасцинирало, бал на води а без воде..
-„Како оне тако иду, јесу ли на точковима?“ 🙂
Али тек кад су момци ступили на сцену – наследило је одушевњење! Активно, спретно, рекла бих и вратоломно на моменте, показали су своју виртуозност и разиграност.

Да ми је са њима заплести и расплести наше Влашке…или Моравац…ух 😉

Један од педесет

Данас је један од педесет лепих, сунчаних дана, колико их Москва има у просеку у години дана. Температура 26 степени. Небо је коначно плаво.
Искористили смо га за шетњу по једној од познатијих улица: Арбатская (Арбатскаја улица).

Некада је то била улица старих заната, данас углавном мамипара за туристе. Кафићи, ресторани и продавнице сувенира једва су видљиви иза уметика разних врста: од многобројних сликара који ће вас нацртати очас посла, музичара који својим умећем покушавају да вам се завуку у џеп „на фињака“, спортски настројених домаћина па до продаваца рукотворина разних сорти. Желите златну кашику са вашим именом? Нема проблема! Овде можете да је нађете. Шубаре? Ћилибарски накит? Није баш од игле до локомотиве- локомотиву нисам видела (иако на оном уском делу где је дозвољен прилаз аутима стварно можете да видите разне „машине“, али то су углавном примерци типа бугати, масерати, порше, блиндирани хамер џипови и сл).

Е сад. Циљ наше шетње била је једна по мени необична карактеристика Русије. Шта вама прво пада на памет кад неко спомене Русију?
Вотка?
Зима?
Православље, цркве?
Комунизам?

Сем што сам се поодавно прилично изненадила њиховом исхраном и масовним једењем палачинки (блины) и пуњене тестенине разних сорти, испоставило се да Руси много једу сладолед! И то током целе године!! Зими га, гле чуда!, продају на улици без потребе да га држе у фрижидерима, него овако, продаја на тезгама!!!

И стварно! Свако мало можете видети Несле фрижидере у којима једва да има фабричких сладоледа, али зато, у корнет чашама обавијеним салветицом можете да купите већ спремљену куглу сладоледа. Сем ваниле, чоколаде, лимуна и пистције, можете наићи (ако се потрудите и обиђете сва продајна места у улици), и укусе као што су: крем бруле, пломбир и стаканчик.
Крем бруле није француски пудинг, већ сладолед од кондензованог млека са прженим шећером, а потом је сладолед украшен комадићима кикирикија и других орашастих плодова.
Пломбир- је врста са великим процентом масти (мин 12%) а то се постиже додадавањем јаја у сладолед. Веома богатог укуса, али је мање популаран код оних који храну гледају кроз бројке што мерено калоријама што килограмима.
Стаканчик, на жалост не нађох 😦 Описују га као сладолед који се јако брзо топи, али је најчешће украшен кремом од ружа и чак и ружиним латицама. Овако су ме научили да га тражим: „вафелни стаканчик с розочкои“….што на мом Вуковом руском треба да је довољно разумљиво и самим Русима.

Деци је довољно јасно постало како би могла да изгледа руска зима, кад им је лето овакво, па су испробавали шубаре 🙂 Ја сам се задовољила Сунцем и сладоледом и не желим да проверавам да ли га стварно продају и зими, онако без фрижидера 🙂
Прогноза за недељу: јутарња до 9….. време је да се пакујем 🙂

Магична свешчица

Свеска са бакиним рецептима имала је посебан мирис. Као бакина кухиња, као цела њена кућа. Жмурећки бих увек могла да је препознам. И сад има ту магичну моћ да ме пребаци у тај прелепи свет.
Бака је била домаћица. Одгајала је три ћерке од којих је моја мама најмлађа. Знала је да везе, шије, кува и наравно, предивно да прави колаче. Од свих унука једино сам ја хтела све то да научим. Била је благе нарави. Увек насмејана. И предивно је причала бајке.

И сад, док месим штрудлу са вишњама и маком, овде помало мирише на кућу.
Свеска са рецептима.
У њој је магија. Можеш бити миљама далеко, на другој планети у другом сазвежђу, али ако код себе имаш свешчицу са омиљеним рецептима, увек можеш да призовеш мало кућне атмосфере и мириса где год да си.

То ћу сад да радим. Преписаћу омиљене рецепте у свешчицу за понети. Биће и она саставни део торбе за пут.

Посматрачи

Често посећујемо зоо вртове. У овај Московски долазимо већ четврту годину за редом, посећујемо га сваки пут кад смо овде, а понекад и данима за редом.

Мало ме је забринуо поглед шалтеруше, мргодан као и код свих које сам имала прилике овде да видим, и од којих сам само тражила услугу због које су ту: ја новац- они мени карту. Њен поглед је био благо подозрив, као „знамо ли се ми већ“? Можда мисли да шверцујем животиње из зоо врта, или јој изгледам као да сам побегла па се сад враћам??? Како било, успела сам да дођем до улазнице а да не прођем силне скенере и провере сумњивих…. Свакако је љубазнија од шалтеруша у метроу које као да имају гиљотину на прозорчету, па ако дубље гурнете руку при давању новца- можете без исте и остати, а што гиљотина не одсече то ће њен леден поглед сасушити.

И ето нас поново унутра. Моја деца, иако не тако мала, и надаље говоре „затвор“ уместо „кавез“. Знају распоред животиња, обилазе циљано своје миљенике. Опажају промене у кавезима, нове животиње, младунце… Фотографишу их.

После 4 сата њиховог трчкарања и узвикивања: бели тигар шета!!, планинска горила има мале!!, види белог медведа како се игра са лоптом!!, ено гепард!!, мама!!! погледај ову чудну животињу!!! а колики је само црни медвеееееед, још је порастао, јел да мама? ….. ја сам била спремна да пристанем да ме убаце у неки „затвор“ само да више ниједан корак не направим.

Мој завидни поглед нон стоп се заустављао на штиклама које припаднице екипе домаћина редовно носе уз сукњице модел „дужа коса од сукње, нема везе која је температура“ у покушају разумевања ситуације. Ја, члан гостујуће екипе, у зоо идем опремљена најудобнијом обућом – патикама, и опет сам липсала и завидела лењивцима на могућности вежбања таи чија. Нешто ми се ту не уклапа, зато сам следећу посету зоо врту одлучила да проведем у посматрању оних који шетају између „затвора“. И та врста је поодавно спремна за посматрање.

Обрадовали су ме мајмуни свих врста који су у време наше посете били раздрагани и тиме ми омогућили мали предах.
И тако… гледам ја њих, а сцена позната: тата мајмун спава, мајка је у близини деце, надгледа игру, по потреби их одвлачи, посебно најмлађег уколико предвиђа да се спрема на вратоломије. Пребира храну по трави. Младунчад одлазе до тата мајмуна, разбуђују га због чега он устаје и одлази на мање приступачно место.
И онда неки оспоравају Дарвина, и ја бих…треба неко да ми каже да се понашам као мајмуница? Наопако! 🙂

Аутобиографија

Драге моје блогокомшије,
таман кад сам се спремила да вам најавим (као и на свим другим комшијским линијама) да планирам сваког месеца да одвојим по једну недељу почевши од десетог у месецу, у којој се нећу конектовати и седати за рачунар (сем оно што због посла морам), сачекаше ме ваши слатки захтеви грејфрутовскокг укуса, на које ни за три месеца нећу стићи да одговорим !!! 🙂
Од срца вам хвала на лепим мислима које сте кроз ово пискарање слали ка мени.
Не знам ко је отпочео игру (радо бих му захвалила са гррррр) али је дефинитивно сујеверно везан за број 11, који једноставном математичком прогресијом указује да ћемо ускоро само споменаре да пишемо јер нас нема довољно. Или да отворимо блогове и кућним љубимцима 🙂

1. Облоговани у акцији: први сам питао!

1. Poezija ili proza?
Раније бих сигурно одговорила: проза, али у последње време је то скоро подједнако.

2. Papir ili ekran?
Још увек се држим папира.

3. Komentar ili lajk?
Како кад. Волим лајк, као знак: ту сам, или кад не желим да кварим пост коментаром, а понекад прочитам пост који дефинитивно није моја област интересовања, али је добро написан. Коментари, ехх тешко жабу натерати да бла бла… 🙂

4. Tuga ili smeh?
Дефинитивно смех. Ретко сам тужна а тад свакако гледам да то избацим из себе.

5. Sećanje ili mašta?
Хммм па трудим се да не буде ни једног ни другог превише, да некако будем „овде и сада“.

6. Blog ili stvarnost?
Увек бих одабрала стварност. Јел ово позив на кафу? 🙂

7. Ljubav ili novac?
Љубав. Мајка у мени би додала: са парама.

8. Radio/TV ili novine/internet?
Радио док се возим, тв понекад, новине никад, и ето- остаде интернет 🙂

9. Isključuješ li sijalicu kada nisi u prostoriji?
Да, нисам љубитељ централног осветљења па чешће палим лампу која наменски осветљава. Не волим кад цео стан светли као да је управо детонирана нуклеарка.

10. Smatraš li da je čipovanje ljudi dobra ideja?
Како да не! Посебно бих обратила пажњу на децу, ево, ово моје млађе пиле предлажем одмах да буде тестер! Полудим кад изађе напоље, а није тамо где смо се договорили…

11. Šta ne voliš da jedeš?
До сада, све што сам пробала а да је било добро спремљено волим да једем. Оно што се надам да нећу морати да пробам су пресне бубе, било шта љигаво и слузаво… бљаааак

2. Нико као Бане, ехх, и прети и засмејава 🙂

1. Zašto si pokrenuo blog?
Пре неки дан, било је тачно три године како сам покренула блог. Разлог је био жеља да сакупим све заједничке тренутке у један полујавни дневник и поклоним га – знаш оно, у коверти само линк 😉 Временом и околностима блог је променио смисао, постао је моја рупа „у Цара Тројана козије уши“, писала сам о себи, истраживала себе, учила да сређујем мисли. Сви они који су ме читали били су тиха подршка мом развоју и неизмерно сам им захвална на свему.

2. Šta te najviše nervira kod ljudi?
Лицемерство.

3. Šta najviše ceniš kod ljudi?
Искреност и пријатељство.

4. Da li je još/ga voliš ?
Кад сазнам о’ма ћу ти рећи 😉

5. Omiljena knjiga i o čemu se radi ako je manje poznata?
Аууу. Тешко питање.. Рецимо да је Алхемичар.

6. Omiljeni film, nemoj da govoriš o čemu se radi ako je manje poznat.
Дон Хуан де Марко

7. 3 citata koji vas vode kroz život
Не знам да их имам, али рецимо да је:
– Бити задовоњан са оним што имаш, не туговати за оним што немаш.

8. Odakle ste. koji grad, država?
Сомбор, Србија

9. Omiljena hrana, ako nije uobičajena i recept molim !!!
Волим италијанску, кинеску и француску храну.

10. Omiljeno piće, ako je rakija, šalji da proverim kvalitet !!!
Вино, црно, суво и стоно.

11. Recite nešto što nikome niste rekli, budite ISKRENI !!!
Лош си у кревету. Мислим не ти Бане, него то никад нисам рекла 🙂

3. И Еницаа 🙂

1. Kako vama izgleda ne uzalud potrošeno vreme?
Време проведено са породицом, пријатељима или уз неку књигу.

2. Koliko daleko ste spremni da idete da biste ostvarili snove?
То још не знам, за сад “ небо ми је граница“ 😉

3. Koji su vaši snovi?
Живот окружен најмилијима, мир, стабилност, благостање.

4.  Da li volite svoj život(i obrazloženje zašto da ili zašto ne)
Да волим га. Мој је, верујем да сам кројач своје судбине и да сам одговорна за све што ми се дешава. Верујем да сам дете среће и да ме срећа прати, па чак и кад ми се дешавају ружне или лоше ствари.

5. Da li vam nedostaje neko iz prošlosti?
Волела бих да сам боље упознала претке, и можда прву љубав… тако бих га мање идеализовала 😉

6. Šta bi dete koje ste bili reklo na to šta ste danas?
Ово ти је баш лепо питање! Мислим да би било задовољно, али да би поручило да више одмарам.

7. Da li su ljudi koje trenutno imate u životu vredni toga?
Јесу. Свако на свој начин, али на основу тога их пуштамо у кругове, зар не?

8. Dokle ste spremni da idete zbog ljubavi?
Нигде. Љубав је или ту или није, ништа што радиш не може да је створи, може само да је храни, да је увећа, али то је друга прича 😉

9. Šta za vas predstavlja pisanje?
Покушај сређивања мисли, понекад емотивно пражњење.

10. Da li ste nekad izneverili nekog?
Сигурно да јесам, нико није безгрешан, питање је има ли кајања после? Да…

11. Šta nikad ne biste oprostili?
Не знам. Мислим да све могу да опростим, али не и да заборавим.

Iiii 11 činjenica o meni

– имам два златна сина
– волим плазма кекс у свим облицима
– једем и после поноћи
– у скоро свим просторијама стана имам миришљаве свеће
– не возим ауто, нити имам нити хоћу дозволу
– мрзим да вежбам па то и не радим
– дивим се свима који истрајно вежбају
– понекад пеглам седећи, а обавезно гледам тв
– не памтим вицеве
– отворила бих посластичарницу кад се не бих бојала да ће то да ми огади једење слатког
– обожавам масаже, али не оне костоломачке, него фине, нежне 🙂

Правила знате, 11 питања, 11 чињеница и 11 блогера.
Блогери су:

Провинцијалка
Тањатг
Црна перлица
Весна
Негослава
Недођија
Олориел
Дупла венера
Корнат
Наташа
Малапрге
(Ива ме предухитрила!!!)

А питања су:
1. пас или мачка
2. какву кафу пијете
3. реинкарнација- да или не
4. коју земљу бисте волели да посетите
5. зима или лето
6. шта хороскоп тачно каже за вас
7. које јело најрадије кувате
8. имате ли таленат у некој области а да се о томе мало зна
9. пратите ли модне трендове
10. какву музику бирате само за себе
11. како се најлакше опуштате

❤