Nemir

Ponekad poželim da se javiš, a da to i uradiš ne znam šta bih ti rekla.

Sve manje pričam.

Naiđe period kada, šta god radila mislim na tebe. Udenem te kao ukras, kao začin, zakopčam kopčom za sebe, upletem u mašnu, zatvorim u šaku. A kao pahulja si – nestaneš sa dlana a ostaneš u oku…

Noćima te sanjam.

Ujutru se budim oznojana, onako kako me nikad oznojao nisi, a opet, zamišljam nas, tako živo…