Senka života

– Krivica je jedna lepljiva stvar.
Pogledala sam je sa ogromnim upitnikom koji je izvirio iz moje glave i počeo da levitira u prostoru između nas.
*Kako to misliš da je krivica lepljiva???
– Pa eto tako. Za mene se odmah zalepi.
Znaš, sve ovo što mi on radi….to što se mota sa drugima, to sam sama kriva.
* Isuse ženo! Kako si to sebi uspela da nalepiš???
– Heehehhhh vidiš? Lepo si rekla da sam to sebi nalepila! 😀 Nasmešila se nervozno.
* Do bola si čudna- rekla sam tiho i zapalila cigaretu ne mareći za znak zabrane.
– Ne možeš ovde….
Osvrnula sam se i pogledala mrgodna lica prisutnih, čije bledilo bi se komotno moglo upariti sa bilo kojom egipatskom mumijom. O godinama da ne govorimo…
* I posle kažu da je životni vek kratak, pih.. gunđala sam gaseći cigaretu…

Sedele smo u metrou. Hladno vreme i nemaština obično bi nas uterale u kružnu liniju u kojoj smo do mile volje mogle da se vozamo sa jednom kartom. Ja, neudata, večito džangrizalo,  glatkog jezika spremnog da lane, i ona, nežna, krhka, čist filigranski rad, koji se danas sreće samo u onim malim radnjicama koje pronađe tek posebno vešt turista, obilazeći trgove i uličice tog novog mesta u kome se zadesio.

Gledala je kroz prozor, iako ništa nije moglo da se vidi…sem praznine.
– Čitala sam o putu, na kom nikad nisam bila, put koji vidiš srcem…Možda sam tu pogrešila…

* Dobro L., kako si ti kriva što on švrlja? Naterala si ga?
– Ma ne…
* Prestala si da mu kuvaš, spremaš, pu***???
– Nemoj da vičeš molim te, možda nas neko razume…
* J*bo te! Tebe bi čovek mogao da mrzi samo zbog te spremnosti da svima ugodiš…
– Pa, možda sam preterala i dosadila mu.
* On tebi nije?? Tim čestim putovanjima, čantranjem oko neprepeglanih peškira ili pogrešno umotanih čarapa??? Divim ti se kako si to trpela sve ove godine! Ja bih mu peglu…
– Pssst molim te M. malo tiše….
* Hajdemo napolje. Ovi putnici su svi matori, jeza me hvata kao da je starost zarazna…
Gledale smo putnike oko sebe.
*Očito smo ušle u „metro zvani želja“ – besplatna vožnja za raj.
Izmamila sam joj osmeh.

* Hej! Jednom ću te strpati u jedan voz i nećemo izaći dok nas ne odvede u Bestragiju. A tamo ćemo promeniti prevoz do Kraja sveta, i odatle otpešačiti do Ivice. Putovaćemo sve dok ne prestaneš da budeš „lepljiva“ i ne prihvatiš da ne možeš biti ni kriva ni odgovorna za sve….

Videla sam u njenim očima. Bila je spremna da krene, njen duh se prebacio negde daleko, živela je! Trčala radosno i slobodno. Našla je put srca!
Samo na tren.
Kada je okrenula glavu ka meni, znala sam da sam propustila priliku da je zgrabim za ruku i ubacim u prvi vagon i odvedem bilo gde, jer samo dok sam govorila ona je verovala da ima prava na bolje.

Nešto, neobjašnjivo tiho, obojeno bojama straha zamirisalo je u vazduhu. Htela sam da joj kažem da mora živeti sada, da iščekujući neka bolja vremena propušta život, jedini koji ima…
Ali ona više nije bila tu.
Kraj mene je koračala pogurena starica, beizražajnog izraza lica, obučena u sve nijanse sivih tonova koji su je pretvarali u senku…

Puštanje

Novogodišnje retrospektive, merenje uspeha u prethodnoj godini, realizacija postavljenih ciljeva…gomila bezveznih izraza koji bi trebali da nam kažu trebamo li u Novu godinu zakoračiti sa ili bez osmeha?
I dok smo, evo, pri kraju trećeg meseca, povučena malom retrospektivom svoje prijateljice, pogledala sam unazad.

Uh, da li je to kad nemaš takvu retrospektivu znak da si prethodnu godinu samo „odživotario“?

Da vidimo.
Srećni ili tužni smajli?
Mnogo srećnih trenutaka, ali dosta i onih drugih.
Gde sam se ulagala?
Kao da je sreća dolazila „sama po sebi“, a da sam mnogo energije ulagala na otklanjanje bola.

I zapitah se, šta je to bilo najteže?
U oštroj konkurenciji pobedilo je puštanje.
Puštanje je najteže.

Pustiti da te neko gazi, jer si u tome našao neki uvrnuti smisao zaštite nejakih…
Pustiti voljenog jer zaslužuje više od onog što možeš da mu daš…
Pustiti emocije da vode…
Pustiti decu da rastu, da se odvajaju, a sve što želiš je kontrola i sigurnost da su oni uvek bezbedni i dobro…
Pustiti šefa da te tovari poslom jer zna da „ne možeš“ da odbiješ…
Pustiti suzu – i to je bilo teško.
Srce je previjeno u zavoje, ne krvari, a ponekad, zasvetli kao žabac koji je progutao novogodišnju lampicu. 🙂

Retrospektiva definitivno pokreće pitanje matoroće 😀 i kad je zabava zamenjena strahom (od samoće, povrede, odbacivanja….)?

Novi krug je pred nama, odbrojavanje je počelo. Gledam napred i sitnim koracima koračam.
Za početak, to je sasvim ok 🙂 .
Možda još nije kasno za vreme prepuštanja 😉

Jednog utorka ili četvrtka

Juče je bio prelep dan i nikako ne bi trebalo da je petak. Trebalo bi da je utorak ili četvrtak. Bilo koji, kojeg bi mogao da budeš tu i držiš me za ruku…
Spakovala bih par keksića više i u termos bih sasula šoljicu kafe više…
Sa tobom bih mogla ćutke da šetam, ma lažem- verovatno bih blebetala nezaustavljivo dok ne izgubim dah.

Sunce…voda…mir…
Falili smo samo mi.

Do nekog drugog utorka ili četvrtka..

Pogubljene suze

Treba mi samo jedna tvoja lepa misao, tek toliko da me zaštiti. Samo jedan zagrljaj bez reči, onako topao, čvrst, kao da ništa drugo ne postoji. I tvoje rame umesto jastuka, koje jednako dobro ume da upija moje suze i bude čuvar mojih snova…

U današnjem danu i suze su se pogubile, pa neke ko Sizif guraju knedlu…Duga noć u najavi..

A sutra…biće lakše…

Kapija

„Možemo li sada da krenemo?“ upitala je puna iščekivanja.
Po prvi put ove godine kretale smo u ovakvu šetnju. Obeleživač se nalazio na stranici sa kitnjastom gvozdenom kapijom iza koje se nazirao čarobni vrt.

Mahnula sam krilima i otvorila knjigu.
„Kakav divan obeleživač!“, mahnula je krilima i posula ga sjajnim prahom kao i prošli put. Osmehnula sam se. Dopadala joj se mogućnost da se kreće kroz maštu i knjige.
„Tetkice, na koju ćemo stranu?“
– „Kao i uvek mila, krenućemo od strane sa popisom glumaca, rekvizita… Da li si dobro gledala dok je ona čitala?“
„Oo, jesam jesam. Čini mi se da je zamišljala da je Romeo plavokos, zgodan, a da Julija ima prekrasnu roza haljinu.“
– „Dobro, to sam odradila. A dalje? Da li si videla grad, kuće, njihove roditelje? Mesto na kome su se sreli prvi put?“
„Jesam! Trebaće nam jedna kuća na sprat, žuta, sa terasom, ovakvaa!“ -oduševljeno je posipala prahom slova koja su stvarala scene iz knjige, baš onako kako ih je ona zamislila dok je čitala knjigu.
„Tetkice, malo će biti problem kraj.“
-„Zašto?“
„Pa tetkice, ona ZNA kakav je kraj, ali odbija takav kraj. Neće ni da ga pročita. Pa vidiš da je usporila sa čitanjem kako je kraj sve bliži? Znaš, stalno zamišlja, traži mogućnost kako da se priča posle nastavi. Misliš li da bismo mogli da joj pomognemo?“
-„Ne mila. Toliko ne smemo da se mešamo. Možemo u okviru dela da menjamo detalje koji nisu jasno navedeni, ili one koji ne remete tok radnje. Ostalo bi bilo previše.“
Ispustila je jedno tužno „oh“ i pognula glavu.
-„Mila, ovo je samo knjiga, a mi smo tu jer je obeleživač otvorio kapiju… Čitajući, ona uči kako može da menja svoju stvarnost. Ona ima svoj život, i može da bira glumce, zaplet i rasplet, može da bira da li će joj život biti komedija ili tragedija, melodrama…Može da menja i rekvizite, scenografiju… ma može na skoro sve da utiče. Svetlost kojom obasjava scenu je svetlost u njenoj glavi i ona je glavna vodilja.“
„Ali plakaće, znam da će plakati…“
– „Možda i hoće. Ljudi koji veruju u snagu ljubavi teško prihvataju da nešto tako veliko, snažno kao ljubav Romea i Julije, može tragično da se završi ili da nestane.“
„Misliš li da ona nekog toliko voli? Vreme prolazi, a ona je sama.“
– „Pogledaj šta je zapisala na papiriću:

Vreme je veoma sporo za one koji čekaju,
veoma brzo, za one koji žure
veoma dugo, za one koji pate
veoma kratko, za one koji slave…
Ali, za one koji vole, vreme je večnost…
William Shakespeare

– „Njeno vreme je večno.
Možemo li sad polako da se vratimo?“
„Da tetkice, možemo. Biće joj drago kad bude videla knjigu, jel’ da?“
– „Sigurno- njena mašta je tako bogata, skoro nestvarna. Nadam se da će skupiti snagu da završi ovu i da će ubrzo uzeti neku drugu knjigu.
Baš me interesuje koja će biti sledeća kapija kroz koju ćemo izaći.“