Ima dana

Ima dana,
kada ne mislim na tebe.
Tada je sve drugo važnije od mog srca. Poneka nova čvoruga ili razbijeno koleno malog fudbalera, šašavi domaći zadaci, brige prijatelja ili rokovi za beskrajnu papirologiju koja sakriva stvarne ljude…

Ima dana,
kada sam razočarana, ljuta pa sklanjam sitnice koje me podsećaju na tebe, pokušavajući da izdam makar uspomenu na tebe…
A onda ih samo sklonim sve zajedno, do nekog drugog ovakvog dana u kome ću imati snage i da ih bacim.

Ima dana,
u kojima čekam odgovore koji ne dolaze.
Kako je moguće da si me posle svega izdao?
Gde sam to pogrešila?
Kada sam napravila taj korak koji nije trebalo da napravim pa da se i ne osvrneš za mnom, da ne pogledaš u sve ono što smo imali a mogli bi da imamo i sad?

Ima dana,
kada ti pričam; šetam gradom ušiju zatrpanih slušalicama i glumatam da pevušim, a u stvari mumlam ti neke svakodnevne priče. Smejem se. Osećam tvoju ruku oko mog struka i topli dah na vratu.
Šetam, ali ne gledam u izloge. Iskrivljeno mi šalju samo moj odraz, a najviše je dana kada to još nisam spremna da vidim…