Svrab

Loše je kad pričamo ćutanjem, jer tvoja i moja ćutanja nisu ista.
Ne znam kad zatvaraš oči od nemoći
ili stiskaš zube od besa…
Ne znam kad bi ti moja srećna misao pomogla pa mislim na tebe stalno.
Da ne omanem.
Sve mislim- sad je baš taj trenutak,
sad makar moja misao nek ti sleti na dlan
kad već moj dlan nije blizu.
I tako.
Pogledam u svoje šare, i pomislim
da su tebe zasvrbele makar malo
i da si ih počešao
a ne znaš zašto.
A to ja, vragolan mali
šaljem svrabež makar da dodirneš ono mesto
gde su nam se dlanovi sreli a srca spojila.
Pa da se počešeš tako da i mene ovde po šarama zasvrbi.
I da pomisliš…
Ili poruku pošalješ..
Ma samo da znam da je malo lakše…

Условна кафа

Причу сам преузела са нета. Мени је засјала данас, као једина позитивна мисао и идеја овог тмурног и тешког дана.

Ова прича ће вас загрејати боље од кафе по хладном дану:

„Улазим у мали кафић са пријатељем и наручујем. Док се приближавамо нашем столу, улази двоје људи и поручује: „Пет кафа, молим вас. Две за нас и три условне“. Плате поруџбину, узму две кафе и оду.

Питам мог пријатеља: „Шта су то „условне кафе“?

Следећа поруџбина је била седам кафа, три за три правника и четири условне“. Док се ја још увек питам шта је то „условна“ кафа, уживам у сунчаном времену и лепом погледу на трг, у кафић улази човек одевен у запуштену одећу – изгледа као просјак, и љубазно пита: „Да ли имате условну кафу?“

Једноставно је – људи плаћају унапред кафу за некога ко не може да приушти себи топао напитак. Традиција са условном кафом почела у Напуљу, али се проширила широм света. На неким местима на овакав начин можете наручити не само кафу, већ и сендвич или цео оброк. “

Ширимо даље лепе идеје и позитивне мисли…

http://www.prekoramena.com/t.item.385/solidarna-kafica-kafa-za-sve.html

Bolje što ne znaš…

Bolje što ne znaš da te večeras volim tužnije no inače,
jer još bi sigurnija bila da to nije ljubav,
a ja ne želim da nam se srca oko toga prepiru,
niti umem da dokažem da te volim jače no što osećaš,
zato i dopuštam da misliš da samo tugujem
i da mi je najlakše da krivicu pripišem tebi,
jer više od bilo koga umeš da nedostaješ
ovom toplom pogledu, koji si mi podarila,
čim sam te ugledao i posumnjao u sve druge lepote.

Bolje što ne znaš da večeras ne umem da se smejem,
jer bi osetila krivicu što nisi kraj mene,
a ja ne želim da si kraj mene zbog mene,
već želim da ništa drugo ne želiš,
osim da se ušuškaš uz mene.

Bolje što ne znaš da slutim da ću ostatak života
provesti kajući se što te nisam zavodio,
a niti bih umeo, niti uspeo, jer nisam zavodnik,
već pesnik sa trapavim srcem.
Ne zavodim, već zavolim,
ne zato što hoću, već zato što moram,
a tebe i hoću i moram, jer si mi zapisana
na dlanu, u oku, u zvezdama i u pesmi.

G. Tadić

I bolje da ne znaš da želim samo da se ušuškam uz tebe….

Kako ugrejati devojku

Pored dobrog vina, nogu umotanih u ćebence,….. i pogled može da greje. Ne verujete?

Bacite pogled ovde 😉
Primer br 1: Danas, pred utakmicu Škotska-Srbija- navijači, inače humanitarci, koji gde god da idu nose humanitarnu pomoć, uzeli su lopate u ruke i čistili stadion. Svaka čast momci! Da sam bliže rado bih pripomogla 😀

Primer broj 2: Malo magije i uzbuđenja 🙂
(Rekla bih samo za žene, ali novi trendovi mi to osporavaju…)

Evo malo i muzike (i muzičara :D) da vas ugreju dodatno 🙂

Mene je zagrejalo, a vas?

Tihi sagovornik

Srce moje, srce ludo,

Šta ti misliš s pletivom?

Ko pletilja ona stara,

Dan što plete, noć opara,

Među javom i međ snom.

Laza Kostić

-Nisam ti davno dolazila, oprosti…

Ovo promenjivo vreme makar je oteralo sve druge, pa ćemo imati malo vremena da proćaskamo..

-Pogledaj kako su namrgođeni! Nisu mi baš jasni…Više se nerviraju zbog vremena, nego zbog nekih stvari na koje bi stvarno mogli uticati…A i kakve veze ima da li je hladno ili ne? Meteorolozima se ne može verovati, znači svaki odabir garderobe je lutrija.

Danas sam pogodila. Vidiš? Dobro sam se obukla i nije mi hladno, mada neću izdržati kao ti 😉

Lepo je.

Ove pahulje su kao najmekši dodir, prosto te miluju…

I kad svaki dodir zamre i ovo je nešto, zar ne?

-Gladna sam.

Znam, reći ćeš da je neverovatno koliko jedem i koliko pričam o hrani a da se to na meni ne vidi. Valjda me jede nešto iznutra…

Mmmm odličan sendvič sam napravila.

To u tvoje vreme nije bilo? Mislim, ovaj namaz od bosiljka. Oduševljava me i u ovako običnoj kombinaciji samo sa paradajzom, ali je predivan i uz pršutu i masline i neki sir…uhhh

Juče sam opet mućkala u kuhinji, pile se pretvorilo u stegosaurusa, a sos od suvih šljiva su, i pored odličnog ukusa, nazvali bljakavim imenom koje ti neću reći 🙂

-Teška mi je glava danas. U stvari, sinoć me to sastavilo, a danas je malko bolje…

Valjda umor, i moj posao…Kad donesem kući da radim, pravo da ti kažem gadi mi se i sva se unervozim. Kao da otvorim prozor mog malog toplog gnjezdašca za svu neman koja čuči u nekoj crnoj rupi i čeka da me proguta. Ali opet je lakše nego skoncentrisati se na poslu kad svako malo neko počne da preti…

Baš sam nekad ranjiva…

Treba mi neko poput tebe, čvrst, stamen na koga bih mogla da se oslonim, u čijem zagrljaju bih mogla da se sakrijem…

-I usamljena sam…

Al’ baš sam tebi našla o tome da pričam…

Svako ima nekog koga nema…

Nadam se da si je barem ti našao?

-Puno pitanja sebi postavljam, a baš i ne znam odgovore na njih.

Biće valjda bolje…

Znaš šta danas pevušim? Veselo je ne brigaj…

-Idem. Čekaju me kući.

Doći ću ti opet 🙂

Sat za planetu

Ceo dan sam sedela što u kolima što na predavanju i jedva sam čekala da se vratim. Utrčala sam u stan, bolje rečeno u dva velika zagrljaja mojih pilića.
Okupani, opranih zuba „da ne gube vreme kad dođem“ već sa vrata su mi saopštili da imamo još 15 minuta do početka „Sat za planetu“. Ok. Reklame su čudo…
Pre neki dan su mi objašnjavali da ću ako pozovem broj koji su zapisali moći da kupim drugi broj grudnjaka u beloj, boji kože i seksi crnoj…koji me neće žuljati??? 😀

Ovo je ipak mnogo bolje…

Uspela sam da operem ruke i uspem jogurt u šolju. Precizni kao švajcarski sat pogasiše sva svetla u stanu. Ono mlađe pile ipak ne voli mrak, pa smo našli solomonsko rešenje- popalili smo sve sveće zvane „eh, ovo je život“ koje ponekad stave i pored kade dok se kupaju, zavalili smo se udobno na tepih i prepričavali današnji dan.

Ubedila sam ih da akciji ne podleže paljenje plejera i slušanje muzike, jer već smo započeli krizu zvanu „Karleuša“. Sreća moja pa su gledali pomalo Ivana Ivanovića i to baš kad je puštao njeno kreštanje na plejbek. Kakav šok! I za mene i za njih. Da se razumemo, ne volim da ga gledam jer su mi ti njegovi fazoni, blago rečeno bljakavi, ali ponekad dovede interesantne ljude u emisiju…Bila je Josipa Lisac, pa Vlada Georgijev….i da ne ređam još po koje koje smo malko odgledali, dovoljno da počnemo priču.

Tako smo „sat za planetu“ proveli slušajući Josipu Lisac, Irenu Blagojević, Merlina i Harija…i bilo je super! I naravno, olajavajući sve one koji nemaju glas al’ „imaju“ stas…

1:0 vodim ja protiv novokomponovane muzike! Karleuša je precrtana, za sad 😉

Jedino žalim što sam totalni muzički duduk 😦 Muzika je sastavni deo moje svakodnevnice, ali nema tu nekog reda…mene vode emocije, ritam…eh, ma biće valjda dobro..

Kišni dan sa osmehom

– Moramo podeliti taj dobitak, nije nešto veliko, ali moramo, bojim se da ga imam, bojim se celog tebi da ga dam..
Ma ne, nikako!- odbijao je uporno..
– Pomešaće se sa ostalim parama, jer pare su iste, a onda ćemo ga potrošiti prvom prilikom i tako razbiti maler!
Složio se nevoljno sa njom i nehajno tutunuo pare u džep. Znao je da nije sujeverna, i ovo mu je bilo pomalo smešno koliko joj je značilo.
Sa olakšanjem je sklonila novčanik..
Par minuta kasnije, lagano joj je na dlan spustio poruku, smeškala se radosno jer je znala da će sem obećanog u njoj biti još mnogo štošta…neka omiljena pesma, trag njihovog postojanja zapisan nekim drugim rečima i notama.
Ovo je samo jedan rastanak, ali moramo se rastati da bismo se ponovo sreli, zar ne?

Kiša nije imala nameru da stane. Mimo svog običaja stajala je pod kišobranom.
Verovatno ga ne bi ponela, ali je njen otac pred odlazak „vršio cenzuru“ na vratima, i nije bilo šanse da se provuče bez kišobrana. Sad mu je bila zahvalna. Rasterećena ogromnog tereta mogla je sa najvećim uživanjem da stoji na kiši i posmatra grad.

Nikad joj nisu bili jasni ljudi koji mahnito obilaze svet, gledaju zgrade, ulice, trgove. Sve to danas može da se vidi na netu, možda čak i detaljnije nego što biste u običnom obilasku videli. Jedini smisao šetnje nekim gradom može da bude da je uz vas neko ko grad poznaje. Ko je deo njega, ko mu zna „dušu“. Treba vam neko ko će vas uzeti za ruku i povesti na neka manje posećena mesta, na uzvišenja sa kojih kao na dlanu vidite grad, ko će vas provozati kroz uličice tako da ni najboljem crtaču mapa ne bude jasno gde je bio, ko će dok šeta sa vama smišljati neverovatne priče o ljudima koji tu žive, unoseći život i radost u priču o gradu. I taj grad više nikad nećete videti istim očima…
Tako je, ovog tmurnog dana, sa nebom koje ima nameru da „potopi svet“, ona stajala pod kišobranom, stežući na grudima kesu sa šoljicama koje je koji minut ranije kupila u kafiću. Dve šoljice njihovog omiljenog mesta…
Bila je veoma srećna. I to se videlo na njenom licu. Malobrojni prolaznici koji nisu gledali u tlo u pokušaju da izbegnu barice videli su sunce koje je sijalo u njenim očima. A možda su videli i dugu?
Našla ga je…a nekako, nikad ga nije ni izgubila..
Stajala je i pevušila.

„Teraj ti po svom
al u mom srcu tvoj je dom
tvoje stanište od tuge,
mirna luka za tvoj brod.
Ljubav je to
što imamo
ti i ja…..“

I veselo je zakoračila ka centru…Prošetaće. Nema veze što pada kiša…ona je danas videla svoje sunce 🙂

Kad se srce smesti

Ponekad sve što dobijemo od života je sreća na kašičicu, i samo tad srce kao zupčanik, legne na svoje mesto, uhvati pravi ritam…pred očima se razliju boje, nebo tmurno se razvedri, i sa nekom novom energijom, uz osmeh krenemo dalje….do novog susreta, nove kašičice sreće…uz neku pažljivo biranu muziku samo za nas….

Na korak do tebe

Razdaljina je stvarno ružna reč.
I kad nas dele toliki kilometri i kad ih naposletku pređemo,
najteže je preći još onih zadnjih par kilometara,
ili koraka koliko nas razdvaja…
Ali ona je odlučila da tome stane na kraj.
Prećiće razdaljinu i jednog dana,
možda četvrtka, odmah ovog,
sedeće tamo gde su po prvi put zajedno bili.
Sedeće i čekaće ga, nekog parnog sata,
kada sat na tornju raspali najdužu zvonjavu.
I čekaće ga.
Željom svojom će ga prizivati,
sve zagledajući svakoga ko otvori vrata i uđe.
Pred njom će biti šoljica najfinije kafe
ukrašene odgore sa najlepšom šarom, titravom,
onako kako njeno srce titra iščekukjući da on proviri osmehom.

Ona uopšte nije strpljiva,
ali planira vrlo strpljivo da čeka
nekog parnog sata,
pa sve do narednog.
Sedeće sa knjigom u ruci,
nehajno vrteći stranice,
i možda tek kad joj skrenu pažnju
okrene knjigu kako treba..
Ma nevažno će biti.
Glumiće nezainteresovanost,
a svo vreme će se pitati:
hoće li doći?

A šta će biti posle?

Na izlasku će brišući suze
ostaviti knjigu pesama.
Konobaru će reći da ju je zaboravio
prethodni gost.
Konobar će sa nevericom gledati za njom
koja je dva sata pila jednu kafu,
a uz račun ostavila i knjigu.

Ili će ipak…
Sesti tik do nje.
I ćutke će je zagrliti
sve sa jaknom,
da nestane u njoj, da se stope.
Pinuće iz njene šoljice i baciti pogled
na pesmu koju čita…

Propadanje

….Pre neki dan zatvorili su i drugu od tri knjižare u mom gradu. „Ne isplati se“…
Ova je bila specifična po tome, što je pola prostora bila cvećara a pola knjižara, pa su predivni mirisi cveća nekako davali magiju knjigama ne samo mirisom i bojama, jer knjige su po boji još i mogle da pariraju cveću, nego svim onim veselim, neobaveznim oblicima koji su stajali naspram poslagane vojske knjiga. Ovaj put niko nije pravio rasprodaju. Samo su ih spakovali, odneli na drugi front da biju bitke sa cenama, nemaštinom, nekulturom…

Nešto slično desilo se i ’92. godine…
Sećate se ’92-ge? Imam šašav običaj da na prvu stranu, odmah na korice, napišem godinu kada sam kupila knjigu..pa tako znam.
Progoni, rat, bol, patnja, strah…te godine sam i diplomirala, ali nekako su mi svi oni strahovi i bol ostali u prvom planu…Od obećanog posla nije bilo ništa, višu sam „prebrzo“ završila, svo društvo je i nadalje bilo na studijama…jednu dugu vezu sam ostavila iza sebe i tražila svoje novo mesto pod suncem… Živeli smo kao normalno… U pozorištu smo spremali predstave za decu, jednoj malenoj devojčici sam bila podrška u učenju…

…Ne znam koji mesec je bio….Prolazila sam pored knjižare. Na izlogu je bio zalepljen rukom ispisan papir:

KNJIGE ZA 10 DINARA.

Strašno! Koja to knjiga vredi samo 10 dinara? Kao u misiji spasitelja knjiga, ušla sam unutra.

Tvrd povez, veliki format: „Narodni vez Jugoslavije“…objašnjenje bodova, mustre…vezovi zemlje koja postoji samo u srcima nas Jugoslovena..lepim je na grudi.

Komplet: Jung, Adler i Frojd. Prelistavam…sve stranice su tu, ne verujem da je cena 10 dinara. Prodavac mi odogovara: „Po komadu“ Uuuu prertgli su se..ovo bi trebalo pročitati.

U ruci držim knjigu, ne deblju od sveske. Jednostavne polutvrde korice, poznat autor. Nepoznato delo. „De profundis“- Oskar Vajld.
Prelistavam knjigu.
Pismo koje je Oskar Vajld napisao svom prijatelju iz zatvora…

„Za nas postoji samo jedno godišnje doba tuge….“

„Patnja je jedan veoma dug trenutak. U njemu ne razlikujemo godišnja vremena. Vodimo računa samo o njegovim ćudima, i beležimo ponavjanje tih ćudi. Vreme ne odmiče s nama. Ono se vrti oko nas. I kao da stalno kruži oko središta bola…“
-Kupljeno!

Stvarno sam ponekad osećala ovo kao istinite reči, kao reči koje me opsedaju, prave zid oko mene..zidine na kojima nema prolaza.
Ali se nekako ipak nađe…
Vraćala sam joj se često. Uvek sa nekim posebnim značajem i sjajem u očima nekoga ko je uspeo da pronađe blago…

Iz knjižare sam izašla sa pregršt knjiga i ogromnim osmehom trijumfa. Bio je to moj najveći osmeh te godine.

Juče sam iz knjižare izašla praznog pogleda. Cveće je i dalje mirisalo, ali nisam sigurna da sam videla njegove boje….