Grad džinova

Pre nego što sam prvi put došla u Moskvu, rekli su mi: „nipošto ne nasedaj na priče: to je tu, odmah iza ugla“. Razdaljine su ogromne, zgrade udaljene od puta, pa se stvara iluzija da i nisu toliko velike.

Prostrane široke ulice…grad koji slobodno „diše“…
Tek kad im priđem, prebrojim spratove, shvatam da su i 3x višlje od najvišlje zgrade u mom gradu.
Velika naselja smeštena su između još većih zelenih površina…spoj savremene arhitekture, gde iza skoro svakog nebodera izviri poneka crkvica sa neobičnim krovovima…

Grad čist… Metro čist…Svaka stanica prelepa na svoj način..

Duh slovenstva, nama tako blizak….Jezik sličan, ljudi srdačni, ali za razliku od nas veoma smireni. Žene zrače nekom prirodnom lepotom, nema puno šminke ni nakita..ali su zato tu nezaobilazne vrlo vrlo kratke suknjice 🙂 Retko se vidi devojka u pantalonama, a u farmericama često kao Halejeva kometa.. Grad velikih suprotnosti, visoke mode, astronomskih cena…
(za zainteresovane, butik tašni, ne nešto poznat, a cene oko 37500 rublji= 1200 $)

I pored ogromnih saobraćajnih gužvi, svi sede satima smireno u vozilu i pomeraju se mic po mic u željenom pravcu. Nepregledne kolone automobila u oba pravca, zavijaju poput zmija.

Narod poznat po pijenju votke, čini mi se da više pije pivo…a u bezalkoholnoj varijanti, poput starih kineza od pijenja čaja prave umetnost. 🙂

nastavak sledi….

Veruj…

‎“Ne vredi ni pokušavati“, reče Alisa, „ne možeš verovati u nemoguće“.
„Pretpostavljam da nisi mnogo vežbala“, rekla je kraljica. „Kada sam bila tvojih godina to sam radila pola sata svakog dana. Ma, ponekad bih još pre doručka poverovala u čak 6 nemogućih stvari!“

Luis Kerol
*Alisa u zemlji čuda*

Kofer

1. dan

Stajala sam i gledala u jedini preostali kofer koji se vrteo na pokretnoj traci. Bio je veoma slican mom koferu, nesto manji, plav sa krem detaljima. Bez vlasnika. Mog kofera nije bilo ni na gomili bacenih kofera, sa nekih prethodnih letova. Stajala sam sama, u stranoj zemlji, ciji jezik sam tek pomalo razumela, nedovoljno da na istom objasnim situaciju. Ja sam tu, kofera nema…
Jos uvek sam smirena, iako vec minimum pola sata cekam sluzbenika kome sam se obratila. Po glavi prebiram sadrzaj kofera. Par dragih odevnih stvari, knjiga, srecna marama….nista posebno, drage stvari, ali ni „snovi ni ambicije“ nisu u njemu.
Sluzbenik dolazi i na traljavom engleskom pokusava da se sporazume…Ja mu na mom jos traljavijem ruskom odgovaram, i nekako shvatam da do sutra nema nista…

2. dan

Ponovo sam na aerodromu. Jos uvek sam u istoj garderobi i nervira me to. Hladni pogledi sluzbenika i njihovo zagledanje mene i mojih dokumenata polako ali sigurno pocinju da me plase. Kao da je moj izgubljeni kofer odjednom postao sporedna stvar? Sluzbenik obezbedjenja sproveo me je kroz sluzbeni deo aerodromske zgrade terminala D, do pulta za izgubljene i nadjene stvari. Odatle me sluzbenica uz kolutanje ocima odvela u deo za koji ni misevi ne znaju da postoji. Srecom, pa je prostor bio smirujuce tih sto mi je nekako donelo umirenje. Od tri prisutne sluzbenice, obucene u plave kostime koji su odisali uzasnom strogoscu, dve su od mene uzimale podatke, a da uopste nisu pogledale moj pasos. One su pitale na ruskom, ja sam odgovarala na engleskom. U jednom momentu, sluzbenica otvara moj pasos i pita me da li znam srpski da pricam? I u tren oka, ponudili su mi i stolicu iako sam prethodnih 20 minuta stajala pored iste te stolice, i zena mi je uz svoju porodicnu istoriju popunila sve papire vezane za pristizanje kofera. Kofer je bio tu!!!!
Eto, mislila sam, bas imam srece! Sve ce lepo da se zavrsi. Samo jos da odem na terminal F, jer moj kofer je tamo. Uz ljubazne pozdrave, po koju rec ona na srpskom a ja na ruskom razisle smo se tako sto me je sprovela uz svo obezbedjenje do izlaza. Terminal F je svega nekih 5km od ovog terminala, i tamo treba da odem prvo na treci sprat, kancelarija ta i ta, a potom da se spustim na prvi sprat, da prodjem sigrnosni ulaz i odem po kofer. Eto! Jednostavno, i ocas posla. Aham.
I bas tako je bilo.
Dok nisam sisla dole. Dole, u podzemlje aerodromske zgrade, hodnicima nepravilnog oblika, da me je svakim novim korakom obuzimala jeza. No, nekako se taj hodnik ipak zavrsavao svetlim prostorom, izdeljenim na cetiri dela. Iz malenog hodnika, iza staklenog zida sedeo je carinski sluzbenik, ocito sef sefova. Pravo je bila kancelarija sa tri sluzbenice, tri stola, jednom koznom sofom (nekako je bila totalna suprotnost starom kancelarijskom namestaju i predratnim kostimima koje su i ove sluzbenice nosile).
Sluzbenica je uzela moj pasos, potvrde koje sam usput prikupila, broj „nestale“stvari, dobro je sve to osmotrila, a zatim, bez reci, prisla drugom stolu, otkljucala fioku, a u fijoci kasu, i iz kase izvadila kljuc. Kljuc je otvarao staklena vrata koja su me delila od mog kofera. Pozvala me je da joj se pridruzim i prepoznam kofer. Zatim sam kofer po njenom nalogu izvukla napolje, a ona je ponovila proceduru sa kljucem u obrnutom smeru. Dala mi je znak da mogu da idem. Presrecno sam zgrabila kofer i dokumenta sa stola. Ali, prosavsi kroz sledeca vrata, za mnom se prolomio urlajuci glas carinskog sluzbenika. Nimalo prijatnog izgleda, naoruzan, unoseci se u lice meni, urlao je i na mene i na sluzbenicu, koja sad uzima kofer iz moje ruke, ponavlja proceduru sa kljucem i ponovo, na moje oci zakljucava kofer iza staklenih vrata. Vidim ga, moj je a ne mogu do njega.
Uspevam da se sporazumem sa sluzbenikom, koji od mene trazi da na ruskom jeziku napisem izjavu zasto sam zaboravila kofer???? Ne razmisljam o smislu svega toga, koliko o tome kako da mu objasnim da jedva razumem sta govori, a ne da znam da pisem… Molim ga da on napise, a da ja samo potpisem, na sta on jos vise pocinje da vice i objasnjava da on to ne sme da radi. Nijedna opcija koju nudim mu ne odgovara….Trazi da dovedem oficijelnog prevodioca…..Preti da ce kofer da posalje za Srbiju…
Skruseno sedam na sofu. Nemam predstavu sta da uradim. Prostor u kome se nalazim nema prozor, vec odavno prolazeci kroz ove hodnike imam dozivljaj da sam duboko pod zemljom, i moj uzas raste…
Vreme prolazi…uopste ne znam da i je proslo minut, pet ili vise, prilazi mi sluzbenica koja malo zna engleski…Popunila je izjavu, trazi da je potpisem. Potpisujem a pojma nemam sta. Uzimaju moje dokumente, odnose, prepisuju podatke…Potpisujem se i u neki registar, na dva mesta… Potom ona sluzbenica, koja je zaduzena za kljuc, uzima moje dokumente, prepisuje potrebne podatke u svoj registar i ponavlja proceduru sa kljucem. Kofer je ponovo pored mene, samo ovaj put se ne usudjujem ni da ga pipnem. Sledi provera slaganja svih podataka u registru, na koferu i u mojim dokumentima sa proteklog leta. Potpisujem i ovaj registar. I dobijam dozvolu da iznesem kofer.

3. dan

Posto sam revnosno ostavila kontakte i podatke na nekoliko mesta, uopste nije cudno sto su me lako nasli…ali to sto me zovu ponovo da dodjem po kofer, postaje pomalo cudno…mora da se nisam potpisala u sve potrebne registre….

Dva dana su prosla, i evo smogla sam snage da o svemu pisem, sa iskrenom nadom da je prici ovde kraj 🙂