Šta sam tebi ja?

Sad znam.

Ništa.

Malena šarena laža kojom se uljujkuješ pred san. Deo nekog zamagljenog sna koji se plašiš da dosanjaš.

Pričamo ponekad. Pažljivo biram reči da te ponovo ne oteram velikim rečima o onome što osećam. Strahujem da ubrzani otkucaj srca vidno pomeraju moju majicu tvoreći ogromne talase i potrese koje osetiš i sa druge strane žice. Strahujem i da će da iskoči, ako nikako drugačije na usta, sve ušuškano u potoke onih strašnih reči koje zvuče kao obaveza, a govore o spajanju potoka u neke mirne tekuće vode.

Kad smo zajedno milujem te, dodirujem, kao da više neću imati prilike za to. Rekla bih ti štošta, ali zatrpavam srce rečima pokušavajući da udahnem tvoj ritam življenja.

Dok čekam da se setiš telefona (ili mene?), razmišljam gde smo zapeli.

Gde se dedoše množine u kojima nas nalaziš, gde nedostajanje? Kako smo ponovo dospeli u more tišine, i kako ponovo dižemo zid ćutanja?

Postaje sve jasnije da smo nas dvoje samo dve obale. Obale iste reke, koja je čas široka kao more, čas se skupi u tanušnu nit tako da u oku običnog posmatrača mi postojimo kao jedna celina.
Pokušavali smo se spojiti, više nego jednom, ali nema tog mosta koji može da se gradi samo sa jedne obale. Nešto je uvek nedostajalo. Okrećem se i gledam ka izvorištu, i vidim kako štrče napola izgrađeni mostovi sa obe obale, isuviše daleko jedan od drugog. Lepi, velelepni, poneki obični, svaki na svoj način lep, svaki na svoj način urušen…

Otičeš od mene, ostavljaš neznatnu vodu da me muti, uvrće…da lebdeći zarobljena u sopstvenim virovima ostanem u mestu, čekajući, nadajući se da ćemo ovaj put, pravovremeno, istovremeno, graditi neki lepši velelepniji most koji će nas konačno spojiti onako kako smo se u svojoj udaljenosti približavali pričom i maštanjem.

Pokušavaš rečima da izgradiš most, na obali koju si potkopao i koja se odvaja od sebe same. Kao i mnoge druge reke i naša je izgleda došla do okeana – ili smo se mi toliko razdvojili da se sa jedne obale više ne dobacuje druga?

„Kad si uz mene, spokojan sam
kao da nikad nećeš otići, ali odeš,
pa mi bude kao da se nikad nećeš vratiti.
Ne smem da dopustim da mi nedostaješ,
ne bih mogao podneti sebe bez tebe,
znam kakav sam kad me ovde boli.

Kad si uz mene, puno mi je srce,
ali odeš, pa mi duša bude prazna.
Uzalud smišljam način da odrastem,
da umem da budem bez tebe
dok stvari ne dođu na svoje mesto
i ti na svoje kraj mene i u meni.

Kad si uz mene, milujem te
kao da nikad više neću imati priliku za to,
zagrlim te toliko snažno da strepim da ćeš reći
ti si lud, kosti ćeš mi polomiti, a ti trpiš,
pa kad te pustim da uzmeš vazduh
kažeš ipak ti mene voliš.
Okreneš se, odeš,
a ja ne znam šta ću s rukama,
usnama, očima, srcem, dušom…

Kad si uz mene, imam ideju kako da spasem svet,
imam plan za svaki dan dok je sveta i veka,
imam volje, imam snage, imam tebe i sebe,
ali odeš, pa se svet, ovaj moj
i onaj što koristi ostatak sveta, sruši,
nemam ideje, ni planove,
nemam volje, ni snage,
nemam tebe, ni sebe,
pa mi nedostaješ,
uprkos tome što dobro znaš
da ne mogu podneti sebe bez tebe.
Znaš kakav sam kad me ovde boli.“

Goran Tadić, Kad si uz mene i kad odeš