Put do tebe

U tih par desetina sekundi, koliko je trajalo moje nameštanje u krevetu, pomislila sam na tebe. Znam da bi umeo celu da me obgrliš, i da bi tvoj dah, negde uronjen u moju kosu još brže obarao moje trepavice stvarajući onu finu izmaglicu koja krije najnežnije snove. Poželela sam da si tu, obmotan oko mene isto ovako kao ovo ćebe koje stiskam tik uz sebe poput leptirove čaure.

I onda,
taj tren pred san,
prstima sam dodirnula usne koje si ljubio tako strasno, i prepustila se snu koji me vodi do tebe…

Poziv za psihologe – volontere

Drage kolege,

psiholozi, terapeuti i studenti psihologije – budući volonteri, u toku je formiranje kriznog štaba za psihosocijalnu pomoć stanovništvu sa poplavljenog područja.
Uključeni su Sekretarijat za socijalni rad, Crveni Krst, Krizni štab itd.

Koordinator je prof. Ana Vlajković, profesor na psihologiji na fakultetu Singidunum. Svi vi koji procenjujete da bi mogli da se uključite u Tim za podršku, treba da popunite prijavni formular koji možete naći ovde.

Zagrljaj svetlosti

Stajala je mirno, nedaleko od ivičnjaka. Bila je vitka, elegantna.
Sedeći kraj prozora, posmatrao sam kako ljudi prolaze kraj nje, poneki se u gužvi i okrznu o nju, ali je uopšte ne primećuju. Njena mirnoća u svoj toj gradskoj vrevi odudarala je stabilnošću, toplinom i svetlošću kojom je zračila…
Na neki način bile su mi iste…

„Sve što sam želeo“, progovorio sam, spuštajući pogled na dno čaše prekriveno žućkastom tečnošću, „bilo je da nađem nekog ko će uvećati svetlost i toplinu mog života.
A kada sam to imao, nisam znao šta imam“.
Reči su odjekivale po praznom stanu.
Bila je tako posebna u toj svojoj običnosti i neupadljivosti, u spoljašnjosti koja tek tu i tamo da priliku da se unutra nasluti malena opasna žeravica. Prokleto je nedostajala u ovom stanu koji je večito odzvanjao njenim sitnim koracima ili pesmom, i mirisao naizmenično na čokoladu, vanilu i cimet, unoseći trunčicu strasti u svaki delić stana u kojem je sada životario bez cilja.

Nešto kasnije, prolaznici su sa zgražavanjem u luku zaobilazili čoveka koji je grlio svetlost ulične svetiljke. „Pijan je“ – bila je najčešća konstatacija, koju su tiho izgovarali udaljavajući se od njega, ne razabirući zvuk njegovih suza ni razdirući bol slomljenog srca.

A on je samo pokušavao da je pronađe u svetlosti, da se utopi u još samo jednom zagrljaju, nadajući se da je to ona ista svetlost koja je i nju odnela i koja bi u njegovim najsmelijim snovima mogla ponovo da ih spoji..

Pazi! Lom*ivo!

Prestao je. Jednostavno je izbacio to jedno slovo. Izbegavao je i reči u kojima bi moglo da se nađe.
Taj mali znak, koji smo bez glasa i bez dogovora proglasili svojim pozdravom, odjednom je prestao da postoji.
Na moj pozdrav nije bilo otpozdrava.
Smajliji su u svoj svojoj jednostavnosti odjednom postali prekomplikovani i suvisli. Poruke su se crnile na beloj pozadini, delujući turobno poput parte okačene na drvo.
Da.
Kao kamenčić bačen na površinu vode koji posle brojnih skokova počne da tone i naša *ubav je došla do svog kraja i potonuća. U tananom koncentričnom krugu poslednje žabice vrteli su se naši pokušaji prelep*ivanja etikete: *ubav smo trapavo menjali za prijate*stvo, svesni da to nikad neće biti ono što je sadržaj paketa.
Nova forma ima slovo manje. Sadržaj je ostao isti.