vakcina

….Tako to ide: najpre nekome oprostiš nešto, a onda oprostiš sebi što si mu oprostio. Kao vakcina: primiš najpre malu dozu, vrlo malu, koliko može tvoj organizam da podnese i odjednom postaješ imun i na ono najgore. I ne primetiš kada si postao drugi čovek, kako te se neki virusi ne dotiču, kako je neki deo tebe, nežan i osetljiv, nestao zauvek…..

:) <3

jer ti

tako dobro stojiš mi…

jer ti

za moj osmeh krivac si 🙂 ❤

pisma

Stajala je koji sekund ispred vrata od stana i duboko udahnula pre nego što je pritisnula kvaku i ušla. Svaki šum stvarao je užasan bol, a buka koja ju je zapljusnula bila je mešavina zvukova iz stana i njene uznemirene duše. Televizor je treštao, deca su se igrala, njena majka je pokušavala da joj izmami osmeh…Poljubila je decu i u hodu, odmah sa vrata počela da baca stvari sa sebe i ide u pravcu kupatila. Da barem može i sav teret s leđa da zbaci…Navukla je  zavesu i pustila da vrela voda pokuša da spere sa njenog tela sve brige i nemir.

Obukla je trenerku i majičicu i u prolazu ubacila koji zalogaj u usta. Proverila je poštasko sanduče….prepuno pisama od Nje. Otišao je još početkom leta, ali mu ona uporno piše. Nekad ima snage da ih otvori, a nekad ….Ne, ne može to sad. Uze gomilu pisama i odloži ih u već punu kutiju. Povređivaće se neki drugi put..

Odigrala je par partija memorije sa klincima koji bi je „prebili“ i da joj misli nisu negde daleko. Dok su se oni radovali, prebrojala je novac u novčaniku, prevrćući džepove jakne i pantalona, da se koji novčić nije zaturio… Biće dosta, za večeras. Ali za sutra će već morati nešto da smisli…

Deca su se lepo igrala, pa je ona vreme iskoristila da razdvoji prljav veš i uključi mašinu. Talasi mučnine i slabosti zapljuskivali su joj telo koje se poput zrnca peska kretalo čas tamo, čas ovamo. Nadala se samo da nije trudna…Jedva hrani i ovo dvoje mališana.

Poruka na mobilnom prenu je iz misli. Nije ovo bilo ono što je želela da pročita, ali naposletku izvući će je iz besparice barem na neko vreme. Pogledala se u ogledalo i sigurnim pokretima počela da nanosi šminku na umorno lice. Retko se šminkala, poput maske nasmejanog klovna, i njoj je šminka bila deo maske- njome je sakrivala svoja osećanja i imala osećaj nedodirljivosti. Otvorivši orman bez razmišljanja je izvukla čipkasti veš i kratku haljinicu boje meda. Imala je 28 godina, iza sebe gomilu propalih veza i isti takav brak. Sve dobro iz toga su joj ova dva slatkiša koja je jedva prehranjivala.

Prišla im je, zagrlila ih i poljubila. Majka se kao i obično pretvarala da ne zna gde odlazi, ali znala je….Ponekad bi samo dobacila ono: „čuvaj se..“  i nastavljala sa bespotrebnim briskanjem po kuhinji skrivajući suze.

Nije imala izbora. Ili ga nije nalazila. Odlučna da svemu pristupi kao poslu, kao načinu da deca ne gladuju. Obula je cipelice i ogrnula kratki kaputić, bacila pogled na ogledalo i u prolazu šutnula kutiju punu pisama….Dubok uzdah…pozabaviće se njima kasnije…

Muž koji je otišao pre pola godine sa drugom, nikada nije pitao odakle novac za hranu. Radio je u državnoj firmi,platu je neredovno dobijao. Izlazio je često, trošio sve što zaradi u kladionicama. Od početka je znala da joj je neveran, ali se nadala da su to dečački fazoni, koji vremenom prođu. Trudila se da mu ugađa, želela ga je kraj sebe, da joj pruži tako potreban osećaj sigurnosti. Ali to od njega nikad nije dobila. Dugo joj je trebalo da shvati da je on od onih što ne umeju da se smire, i da verovatno ni ljubavnici nije bio veran….

Blagi povetarac poigrao se sa njenom kosom. Nije joj trebalo dugo da ga ugleda. Srebrni „infiniti“ lagano je klizio ka njoj. Eh, prema nekima je život baš darežljiv, pomislila je s gorčinom. Nastavljajući očevim stopama, samo modernije razradivši posao, bio je jedan od poželjnijih neženja u gradu. Nije joj bila jasna ta potreba da se viđa sa njom, iako joj je prijao i više no što bi htela da prizna. Bio je jedini kome je dozvoljavala da se prema njoj ponaša kao prema devojci, i da je srdačno poljubi pri svakom susretu. Dok je vezivala pojas, on joj je toplo pomazio obraz a zatim pokrenuo auto.

…

Izuvši se još ispred vrata tiho, na prstima, uvukla se u stan. Sve je bilo mirno. Kutija je bila na svom mestu, ali je zapazila da je prepuna papirića, što joj ovaj put izmami osmeh. Deca su iskidala pisma. Možda je tako i bolje.. Pročitala je jednom neka pisma koja nije trebala, pisma koja i sad čuva, koje su se zarila duboko u njeno srce. Znala je da gubi bitku.

Majka je spavala na malom otomanu u kuhinji, a deca su se raširila preko troseda u sobi, koja ujedno čini i ceo stan. Stavila je novac kraj kutije za hleb, spremila se za spavanje i bacila pogled na sat…ima svega par sati do polaska na posao. Brzo se uvukla između dece, udahnula je miris njihovog spokojstva i zatvorila oči.

Bljesak reči „dugo cu pamtiti ovaj dan. divno, sve je divno, kao u stara dobra vremena… tvoja neznost, poljupci…“ protutnja kroz nju kao letnja oluja, i ostavi prazninu………

Još jedan dan je iza nje…

koliko blizu mene u postelji ležiš?

 

da je sreće

da nema zidova…

i glupih razloga….

????????????

Sinoć napisah nešto teško, ali sam se ipak odlučila da sa vama kreativcima i umetnicima podelim prvo ovu priču.

Sin mi se vratio iz škole sa sledećim spiskom, naravno to mu treba za sutra! Đak prvak, koji je do sada napravio zvečku od flaše, udaraljke od metle (to mi je bilo rashodovano prevozno sredstvo) i bubanj od limene kutije za bombone. Šta li je sledeće?

Evo materijala:

1. kutija (ne znam kakva, pa smo spakovali nekoliko)

2. testo (ne znam kakvo, ali sam kupila makarone)

3. oho lepak

4. pesak (ukrala sa gradilišta pored, i sad sinu još moram da objasnim da je to pozajmica, jel, pošto lopovi zna se gde završe!)

5. delovi igračaka

Mislim šta reći? Baš bih mogla reći za sebe da sam kreativna, ni dva puta jelo ne skuvam na isti način. Dobro, nije baš da nemam granice….pofezne su pofezne i to ne menjam, umem i da šijem, pomalo i da crtam…nije mi strano 🙂 Ali ovo je vrh!

Pa evo, otvaram konkurs pod imenom: ŠTA SE MOŽE NAPRAVITI OD GORE NAVEDENIH SASTOJAKA 🙂 😀

I setila sam se moga tate, koji se vozao atarom i pokušavao u isto ovo doba godine da mi nabavi slamu, bogovao naravno, na sav glas, hmm često spominjući i učiteljicu :P…sad dobrooo razumem zašto 🙂

Za Zvončicu velikog srca :)

Znate li da Zvončica ima čarobni prah? Ali ne mislim na onaj, koji vam pomaže da odletete u Nedođiju, mislim na onaj drugi pun ljubavi, nade kojim je posipala jedno majušno biće. Čula je moj strah, i bdela zajedno sa mnom. Ulivala je nadu, videla dalje…Nismo znali da li će dočekati svetlo narednog dana,  ni onog sledećeg…..ali jeste 🙂 i kuma joj dade ime Svetlana 🙂

Mala Svetlana je od danas okružena ljudima koji će joj pružiti svu potrebnu ljubav i negu. Nadam se da će joj čitati priče o Zvončici i dečacima iz Nedođije, i da će joj nekako ta priča biti poznata, kao da je nekad negde i sama srela Zvončicu 🙂

Jedan maleni Cvet

ne zna da čita i piše

al’ zna šta je život

šta je svet

i miriše, miriše…..

Until we dream of life and life becomes a dream

As around the sun the earth knows she’s revolving
And the rosebuds know to bloom in early May
Just as hate knows love’s the cure
You can rest your mind assure
That I’ll be loving you always
As now can’t reveal the mystery of tomorrow
But in passing will grow older every day
Just as all is born is new
Do know what I say is true
That I’ll be loving you always

Until the rainbow burns the stars out in the sky—ALWAYS
Until the ocean covers every mountain high—ALWAYS
Until the dolphin flies and parrots live at sea—ALWAYS
Until we dream of life and life becomes a dream

Did you know that true love asks for nothing
Her acceptance is the way we pay
Did you know that life has given love a guarantee
To last through forever and another day
Just as time knew to move on since the beginning
And the seasons know exactly when to change
Just as kindness knows no shame
Know through all your joy and pain
That I’ll be loving you always
As today I know I’m living but tomorrow
Could make me the past but that I mustn’t fear
For I’ll know deep in my mind
The love of me I’ve left behind

Cause I’ll be loving you always ❤

Što volim da ZNAM svašta nešto :)

Znam,

samo s tobom nisam sam…

nemam kome drugom šta da dam

znam,

s tobom vredi svaki dan….

tihi ubica…

„Vidiš, ljubav je kao vazduh, ako nam predugo nedostaje umremo. Toliko si me voleo tokom nekoliko meseci da sam imala zaliha ljubavi godinama. Zahvaljujući toj ljubavi, mogla sam da se suprotstavim mnogim stvarima, ali dolazim na ivicu svojih snaga……..Nanela sam ti bol, znam. Izvini.“

„Nije problem bol. Od bola patiš, ali to te ne uništi. Probem je samoća koju rađa bol. Ona je ta koja te tiho ubija, koja te odvaja od ostalog sveta. I koja budi ono najgore što imaš u sebi“.

„Voleti je uvek opasno. Voleti znači nadati se da dobiješ sve, rizikujući da sve izgubiš, a takođe i da ponekad prihvatiš rizik da budeš manje voljen nego što voliš.“

G.Musso

zajedniči sufiks

Šta sam shvatila o sebi?

Mogu da kažem: provela sam divan dan sa decom i prijateljima I sad mi treba tvoj zagrljaj.

Mogu da kažem: umorna sam, emotivno poražena I treba mi tvoj zagrljaj.

Mogu da kažem: uživam u jutarnjem pogledu kroz prozor i pojavljivanju sunca I treba mi tvoj zagrljaj.

Mogu da kažem: nebo je prepuno zvezda I treba mi tvoj zagrljaj.

I mogu da kažem nešto lepo, i nešto ružno, mogu da se osećam srećno, veselo, tužno, i uvek mi treba tvoj zagrljaj….