Poseta jedne vile

Ušla je sa širokim osmehom u moju kancelariju. Kancelarija baš i nema mnogo toga što je definiše tako jer u oči upadaju velike kutije sa igračkama, zid pun crteža, gomila pribora za crtanje, bojanke, knjige….i deca koja mi dolaze to vole. Ja to volim ponajviše jer me podseća na posao koji sam radila pre ovog. Posao prepun dece sa osmesima.

To sada retko viđam.

Zato sam danas, kada mi je ponuđeno da koleginicina ćerka provede sat vremena „u igraonici“ oberučke to prihvatila.
Ima 5 ipo godina. Radoznalo gleda oko sebe. Otvoreno zapitkuje. Dok zaneseno razgleda tiho pevuši.

Dora: Kako ti pomažeš ljudima?
Kakvo pitanje!
– Uglavnom kroz razgovor.
Dora: Ti nemaš para da im daš?
– Ne. Ja ne dajem novac. (za razliku od njene mame koja je socijalna radnica)
Dora: Moja mama im daje novac. I pasticu za zube. Ja ću im poslati jednu.
Tebe ću naučiti da crtaš vile pa im možeš dati vilu da je okače na zid!

Ozareno seda za sto i uzima pribor. Polako mi objašnjava poteze: Nacrtaš prvo ovako krug – to joj je glava….pa kosu…onda oči, usta, vrat…ruke….haljinu i krila..Vile imaju sjajna krila – imaš li neku sjajnu bojicu?
– Hmmm pa ne. Ali imam lak za nokte, može li on da posluži?

Naravno da je lak mogao da posluži! 😀

I tako sam ja danas učila da crtam vile. 🙂 Sa sjajnim krilima. Nije Dori bilo neobično što sam starija, nije pretpostavljala da li nešto znam ili ne, prosto je smatrala da je ovo prirodno, da svako može da uči. Da za učenje nikad nije kasno. I da ona može nekog da nauči.
Čarobnica. Bez krila- ali sa osmehom.
Neprocenjivo.

Šare u nama …

Plavo-belu tapiseriju neba presekao je jedan zmaj. Vrludao je veselo uvijajući se kako bi njegov kitnjasti rep prepun mašni zasjao u punom sjaju.

Nikad nisam puštala zmajeve.
A možda baš to mi treba- da naučim kad treba zategnuti, a kad otpustiti…
Da znam da ti kažem da mi je potreban tvoj pogled, da mi je potrebna i ta nit zbog koje neću odleteti, ali i ti, dovoljno mudar da me odmotaš i pustiš da letim, i dovoljno tu da me držiš „na uzici“.

Zmaj u meni opet se diže i nosi me….

Jedra, a ne bure, usmeravaju nas….

Ruska bajka

Ono što neizbežno prati život u velikom gradu jeste haotičan saobraćaj.

Isti vam budi dvojaka osećanja:
užas- jer vozila u vašem smeru stoje…..stoje….i stoje…..

I radost! Jer se vozila u vašem smeru kreću!

Kada me pitaju šta sam obišla u Moskvi, svi obično prenebegnu činjenicu da između pojedinih lokacija razdaljina iznosi i po 40-50 km. Kroz grad. Kroz 5-6 traka u jednom smeru. I nadate se da to nije onaj smer koji ih vikendom vodi na vikendice ili nakon vikenda ka kući.
Uticaj ovog ludila u saobraćaju širi se i ka neizbežnim nedeljnim pazarima u supermarketima. Otkrila sam važnu stvar: smer kretanja u takvim radnjama obavezno mora da zavisi od frižidera sa duboko zamrznutim namirnicama; naime, ako naivno krenete redom i u korpe natrpate zalihe smrznute hrane a potom provedete narednih sat u obilasku radnje i bar još toliko u redu na nekoj od 60 kasa (a sve rade!) – male su šanse da ćete radnju napustiti sa smrznutom hranom! Zbog gužvi u saobraćaju potrebna vam je i frižider torba (doduše u kratkom periodu u godini :-P)

Ako zanemarite tih pola dana provedenih u vožnji i kupovini, možete se prepustiti uživanju. U ovako velikom gradu, uz mnoštvo tornjeva koji kao pečurkice štrče između zgrada, uz odbljesak sunca na zlatnim kupolama lako je zamisliti da ste princeza ili princ bilo koje bajke.

Jedino što ja nikako ne bih volela je zimska bajka. Ma koliko sneg i belilo bili bajkoviti, ma koliko me raduje dolazak Božića i Nove Godine, zima je lepa samo dok sam pored tople peći. Paradoksalno ali nisam mnogo zahtevna po pitanju zimske odeće: skafander, termo- sve što može biti termo, butse i eto me! Verovatno bih tamo brzo bila uhapšena kao svemirac jer sve mislim da je to prigodna odeća za prosečne zimske temperature po njihovim ulicama (kako god da me Ruskinje svojim mini suknjama ubeđivale u suprotno) :-).

Zato, zaokružujući ovogodišnje priče o Moskvi, ne mogu da preskočim deo, za koji se nadam da neću imati prilike uživo da ga istražim. Zima. Mnogo lepo izgleda na slikama.

Christ Church – Mikhail Satarov

Gledam slike, a pred očima mi igraju varnice neke vatrice, toplo ćebence kojim me ogrćeš dok mi dodaješ šolju čaja….i mnogo je toplo tako. Oko srca.
Трудно высказать и не высказать
Всё, что на сердце у меня.