Dok je gledao pravo ispred sebe, u glavi su mu odzvanjale reči: „Kad pogledaš u oči srodnoj duši, videćeš sve generacije koje ćete stvoriti“.
Pokušavao je da pronikne u jedan sasvim novi prostor.
U daljini, lagani pokreti lišća oslikavali su vetar, i mislio je kako baš taj vetar nedostaje i u njenoj talasastoj kosi. Otišao je dalje, i čuo je i žubor potoka koji se nazirao tik negde ispod krila razlepršanih ptica. Topli sunčevi zraci odbijali su se o površinu svega na šta su nailazili dajući onaj sjajni okvir u kojem nam svačije lice sija poput oreola svetaca.
Sve je to video a da nije stvarno ni pogledao dalje od njenih usana, lagano otvorenih, kako ga mame, zovu, i prodirući ispod kože ostavljaju trag u vidu postrojenih dlaka. Kradom bi pogledavao u njene oči, duboke bezdane oivičene livadama, istim onakvim u kojima je zarobio sećanja na neke davne dečačke ljubavi. Strahujući je gledao kao se sjaj u njima gasi.
Sjaj.
Neodostajao je sjaj.
Slika pred njim se polako sušila.
Spustio je četkicu i podigao platno sa štafelaja.
Pokušaće ponovo.
Odložio je tek oslikano platno u ugao prepun identičnih slika.
Devojka iz njegovih snova smeškala mu se sa svakog.
Tangolinin blog 