Trenutak svetlosti

„Ako je ono što si našao sačinjeno od čiste materije, nikad neće istruliti. I moći ćeš jednog dana da se vratiš. Ako je to bio samo trenutak svetlosti, kao eksplozija neke zvezde, onda na povratku nećeš zateći ništa. Ali si bio svedok  eksplozije svetlosti. Samo to vredelo je truda.“

Paulo Koeljo

…I used to bring you sunshine
Now all I ever do is bring you down…

Kuda nas vode naše Dange?

Izludeše me danas. Ne deca, pobogu, nego država. Ono „malo“ slepih vođa za kojima bi mi trebali direkt u provaliju.
Po prvi put, moji klinci su se osmelili da sami, dobro poznatim putem, koji za razliku od Crvenkapinog ne vodi kroz šumu, odu do bake i deke, par ulica dalje. Ponosno ih gledam kako trčkaraju, oprezno prolazeći pored kuća sa nadrndanim džukcima. Odmičem se od prozora, i uz kaficu krećem da pregledam vesti. Šta bi moglo krenuti naopačke? Mirno je nedeljno jutro, saobraćaj je i inače sporadičan, put znaju, nadam se da su lekcije o prelasku ulice dobro usvojili, a naučila sam ih i da se jave čim stignu. Ne brinem. Verujem im.

E u k…c!
Prema novom nacrtu zakona upravo sam počinila krivično delo! Svoju decu, mlađu od 10 godina pustila sam na ulicu bez nadzora! Pa gde je nama pamet? Ne mogu da verujem šta čitam! Tako ćemo povećati bezbednost dece? Tako ćemo ih zaštiti od čopora pasa lutalica, manijaka koji gradovima jure 200 na sat ili od zlostavljača, pedofila i ostalih uvrnutih sorti? I kad od njih napravimo nesamostalne bolide i sa 10 ih pustimo na ulicu SAME, oni će za 5 godina toliko da sazreju da sa 15, mi roditelji nećemo, prema drugom nacrtu zakona (o zdravstvenoj zaštiti) imati pravo na uvid u njihov zdravstveni karton! Kuda to vodi? Hoće li nam deca umirati od „banalnih“ bolesti jer smatraju da im lekovi nisu potrebni?

Naš osnovni zadatak kao roditelja jeste da decu osamostalimo. To ne podrazumeva da ih sa 3 godine učimo kako da operu veš, skuvaju ručak, plate račune, samostalno brinu o sebi, niti je to naš zadatak sa njihovih 10 godina. Prema svim teorijama sa 7 godina nastupa nova faza u razvoju dece. Deca su tada sposobna da prihvate određene obaveze, razumeju ukoliko im objasnite da su struja i voda i korisne i opasne, umeju i mnogo više. Možda su vremena današnja mnogo nepovoljnija po decu nego pre. Možda sam kao dete dobijala batine, imala manje „prava“ nego današnja deca, ali sam brate mogla pred zgradu sa drugom decom, mogla sam da se igram „do mraka“ i bilo mi je super!
Odrastala sam bez video igrica, bez interneta ali i bez ovakvih propagandnih poruka, koje su na žalost danas sastavni deo vaspitanja.

Deca jesu naše najveće blago i treba ih bezuslovno voleti ali i disciplinovati, jer život u zajednici nameće pravila koja nam osiguravaju opstanak. Ovakvi nacrti samo pokazuju koliko umemo da zastranimo.

Grad u šumi

Imam veliku dilemu. Šetajući ulicama mog grada, uživajući u suncu koje se probija kroz šarene krošnje pitam se šta je nastalo prvo? Da li je grad nastao u šumi? Ili je šuma iznikla u gradu?

Kažu, da se svim većim ulicama protezala reka. Reka, koja je ostala tek bledi potočić u velikom koritu na domak grada. Zamišljam odsjaj sunca na vodi, i šarene čamčiće od lišća…

Toplo je u pogledu, boje mi ispunjavaju oči.

Sve je mekano, šuškavo. Izgubile su se granice trotoara i zelenih površina..Samo poneki revnosni dedica počistio je lišće hvatajući ga još u letu.

Nekada zeleni tuneli pretvorili su se u najlepše cirkuske šatre.

Dođite. Prošetajte mojim gradom. Prošetajte šumom u kojoj živim.

Biće vam jasno zašto ga volim.