Put ozdravljenja

Verovala sam 

da čitav moj svet si ti, da moja sreća zavisi samo od toga da li sam sa tobom, da je dovoljno da napravim taj veliki korak i ….

Sedim na ivici bunara. Umorna sam, ne znam šta osećam. Prija mi svež vazduh, prijaju mi sunčevi zraci. Ubeđujem sebe da je najgore prošlo i sakupljam snagu da krenem dalje. Život van Bunara pokazuje mi svoje boje.
Pogledavam na dole u rupu iz koje sam se tako dugo izvlačila. I dalje tamo vidim tvoj odraz, i dalje me mamiš osmehom samo sada primećujem i tvoja leđa koja mi sve češće okrećeš. Pitam se kako je jedan veliki san uopšte mogao da mi stane u odraz tako malo vode koliko je ima u Bunaru. 

Vonj ustajale vode ne oseti se sa ove daljine. Na njenoj površini stvaraju se najlepše slike, slike koje sama stvaram. Ne, to tamo nisi bio ti. Bio je neko koga sam poželela, idealizovala, skoro pa nacrtala sa tako širokim osmehom i još širim zagrljajem.

Kao što vidiš, dugo nisam pisala. Nisam pronalazila reči, a i u Bunaru nije bilo neta 😛 . Bila sam prinuđena da se bavim sobom, i eto, otkrila sam šta to sve imam. Zbog svega toga više sam ti nego zahvalna jer sam prestala da živim u čekanju sreće. Da, nemam te. Ali živela sam i pre tebe a planiram da živim i nadalje bez tebe i to veoma srećno. Ne klanjam se bogovima, suncu ni vetrovima, verujem u sebe. 

Za sad se klonim svih, ali to mu dođe kao priča o duvanju u jogurt.

 Jednom će i to da prođe.