Kraj

Skupila sam hrabrost i rekla :Kraj.

Sada i ovde. Odmah. Nepovratno.

Zgrabila sam svoje srce natrag. Sve ono što je od njega ostalo.

Ne, nije to bio kraj. Kraj o kome pričam bio je mnogo pre, desio se negde u prošlosti. Motor je stao, ali ja sam i dalje crtala put. I čekala sam da se motor ponovo pokrene…

Ne, nije to bio kraj. Tek su mi prethodili momenti u kojima sam trebala sebi da kažem da sam dobro, da mogu dalje sama.

Ne, nije to bio kraj. To je početak. Novi udah. Novi korak. Novi osmeh. Nova ja.

I sviđam se sebi takva 🙂

Nemir

Ponekad poželim da se javiš, a da to i uradiš ne znam šta bih ti rekla.

Sve manje pričam.

Naiđe period kada, šta god radila mislim na tebe. Udenem te kao ukras, kao začin, zakopčam kopčom za sebe, upletem u mašnu, zatvorim u šaku. A kao pahulja si – nestaneš sa dlana a ostaneš u oku…

Noćima te sanjam.

Ujutru se budim oznojana, onako kako me nikad oznojao nisi, a opet, zamišljam nas, tako živo…

Trag

Ne mareći za njena osećanja vetar se veselo igrao pramenovima kose…Obamrla, prazna, stajala je na rubu iskopane rupe.

Odjednom, kao da je sve utihnulo.

Drhtavom rukom zagrabila je sveže iskopanu zemlju. Gledala je u nju kao da ne zna šta bi sa njom. Da je baci? Da je nekako u prah pretvori i raznese vetrom? Stezala je šaku kao da cedi zemlju a potom je ruku prinela grudima, nesposobna da se odvoji od zemlje koja će ih zauvek razdvajati.

Izgleda da previše stiskanja stvara suprotan efekat. Njeni pokušaji približavanja pretvorili su se u gvozdene obručeve, i sad jasno vidi da gubi.

Koračala je mehanički, pružajući korak tek nešto ispred druge stope.

Iza nje je, poput dima cigarete, lagano ostajao trag prašine pobegle iz njene šake.

Nebo u tvom oku

Želim,

da negde,

na pola puta,

jedne tople letnje noći,

dočekam svitanje u tvom zagrljaju.

Želim,

da noć bude vedra,

i da tek negde,

na samom horizontu,

nazremo krajičkom oka,

da postoji svet

koji nismo mi.

Želim,

da tada,

vidim najviše zvezda,

više nego što sam ih ikada videla,

gledajući samo u tvoje oči.

I želim da znaš,

da je svaka ta zvezda

nastala mišlju mojom –

svaki put kad pomislim na tebe!

Noćas mi se grli neko

Iščekujući ono što neće doći

počela sam da nosim tesnu odeću.

Modrocrvene kože,

utisnutih šavova i rubova

tragam za delovima sopstvenog tela

koje nisi otkrio.

Zavojima obmotavam grudi

pokušavajući da sprečim krvarenje srca.

Stežem maleni otvor na duši

koji bi da jeca,

da zavija,

da nehajno ne zapneš o njega.

Neko kaže: dobijamo po zasluzi,

drugi opet: dobijamo koliko možemo da ponesemo..

Dobijamo li ikad šta želimo?

Ne valja premalo hteti,

ljudi misle da ti i to malo nije važno.

I džabe te pod kožom držim

kad ne čuješ neizgovorene reči….

Noćas mi se grli neko.

Prsti nervozni od besposličarenja

tragaju za rubom želje.

I opet,

pronalazim samo tebe.

Grad drugih boja

Dugo ti nisam pisala…
Trebalo mi je vremena da ponovo naučim raspored slova na tastaturi, i nove puteve koje slovima mogu da stvorim. Ranije ih je vodila tuga, gorčina, bila su samo izlivena lava koja se kretala uvek istom stazom.

Danas sam bila u Gradu u kom sam ranije tragala za tvojim koracima, mirisom, tobom, bilo kojim znakom koji bi mi rekao da si dobro.

Ali nekako znam da jesi, umeš ti sebi da namestiš i podesiš.

I dobro je to.

U reci ljudi, koja se probijala kroz vejavicu, uživala sam u energiji i saznanju da mogu bez tebe.

Kafa nakon šetnje je beskrajno prijala, mogla sam da stvorim slike dalekih nikad viđenih predela koji me ostavljaju bez daha isto kao što su me ostavljali trenutci sa tobom. Sve češće sam u tvom, našem Gradu opuštena i nasmejana -a bez tebe. To više nije isti Grad jer ja vidim druge boje u njemu… nove mogućnosti, i

srećna sam.

Nije to više Grad u kome se nadam da ću te slučajno sresti….

Delići priče

Odavno je trebalo da raspremi taj ormarić. Problemčić je što ništa nije za bacanje; svaki papirić je deo koji  se nevidljivim zlatnim nitima kintsugi tehnikom povezuje sa ostatkom. Sve je to deo nje…pa i pismo, tek par godina staro, a papir omekšao skoro kao pamuk, od prevrtanja po prstima….

„Posle dugo vremena Ti pišem. Nedostaju mi ovi naši mali susreti, ovde, gde sam izlivala svoje srce sa nadom da ti umeš da pročitaš i nenapisano…i pokušaću opet. Znaš da tišina ovoj blebetavici baš i ne ide…trpim je neko vreme, a onda zaboravim sve loše i opet sam tu.

Pišem već neko vreme, pišem – brišem, menjam teme, radnje…uporno sečem Trajanovu vrbu, izbegavajući da pišem o jedinoj temi koja me okupira – o onome što osećam i kako se osećam… i priče su ostale da štrče u fijoci „zauvek neobjavljivih“, bezlične, bezbojne, bezoblične…

Vreme se nekako pomera od prošlogodišnjeg do ovogodišnjeg rođendana, u kojima se pokidam razmišljajući i dvoumeći se da li da ti ga čestitam ili ne. Ako me iole poznaješ, znaš da želim da si srećan.
Vreme ne stoji i hvala mu na tome jer bi me u ovim trenucima ubila statičnost i nepromenjivost. Ne stojim ni ja. Krećem se, pomeram granice unutar sebe, plivam. I nadam se danu, onom danu, u kome će naše paralele ponovo da se dotaknu u beskonačnosti i pretvore u isprepleteni lanac….

Da. Još verujem u nas.

Dele nas ravnica i Velike reke, ali spaja nas mnogo toga, i ja znam, možda naše vreme još nije došlo, ali ono što sam imala sa tobom čini da imam snage za svaki novi dan.
Dobro sam. Ne brini za mene, svi moji najdraži su tu – kao i ti, u svakom danu nekim neobjašnjivim postojanjem…sitnicom, samo mi iskočiš kao ludi harlekin iz kutije.
Sasvim sam dobro od kad sam prestala da se borim protiv onoga što osećam. Nadam se da si dobro i ti.

Ljubim
T.“

Vozovi

Sedeli smo jedno pored drugog. Pored nas su promicale slike grada. Savremeni vozovi, odvojena sedišta poput avionskih. Da se ne lažemo, ne može jedan rukohvat da me spreči da ga držim za ruku, ili pomazim. Ali ne želim.

Godinama mi smo samo stranci, koji se s vremena na vreme nađu u istom prostoru. Poput starih pruga preko kojih voz dosadno klopara na svakom pragu, i mi smo ušli u životnu kolotečinu. Hladnu. Bez emocija. Većinu vremena razmenjujemo informacije o deci – ja pričam on sluša. Ne poznaje ih, a njegova su. Tako ih različito vidimo da me nekad boli. Onda on krene da priča o opštim temama iz ugla „znam ja najbolje – nemaš tu šta da dodaš“, pa se i ja osetim sitnom kao neko dete.

I ućutim. Misli me povedu lagano ka nekoj drugoj priči. Neispričanoj. Nedopričanoj…

Voz lagano klizi…kao da ne postoji stanica, moja stanica, na kojoj bih trebala da promenim voz. ili je on taj koji je greškom u mom vozu?

 

Put ozdravljenja

Verovala sam 

da čitav moj svet si ti, da moja sreća zavisi samo od toga da li sam sa tobom, da je dovoljno da napravim taj veliki korak i ….

Sedim na ivici bunara. Umorna sam, ne znam šta osećam. Prija mi svež vazduh, prijaju mi sunčevi zraci. Ubeđujem sebe da je najgore prošlo i sakupljam snagu da krenem dalje. Život van Bunara pokazuje mi svoje boje.
Pogledavam na dole u rupu iz koje sam se tako dugo izvlačila. I dalje tamo vidim tvoj odraz, i dalje me mamiš osmehom samo sada primećujem i tvoja leđa koja mi sve češće okrećeš. Pitam se kako je jedan veliki san uopšte mogao da mi stane u odraz tako malo vode koliko je ima u Bunaru. 

Vonj ustajale vode ne oseti se sa ove daljine. Na njenoj površini stvaraju se najlepše slike, slike koje sama stvaram. Ne, to tamo nisi bio ti. Bio je neko koga sam poželela, idealizovala, skoro pa nacrtala sa tako širokim osmehom i još širim zagrljajem.

Kao što vidiš, dugo nisam pisala. Nisam pronalazila reči, a i u Bunaru nije bilo neta 😛 . Bila sam prinuđena da se bavim sobom, i eto, otkrila sam šta to sve imam. Zbog svega toga više sam ti nego zahvalna jer sam prestala da živim u čekanju sreće. Da, nemam te. Ali živela sam i pre tebe a planiram da živim i nadalje bez tebe i to veoma srećno. Ne klanjam se bogovima, suncu ni vetrovima, verujem u sebe. 

Za sad se klonim svih, ali to mu dođe kao priča o duvanju u jogurt.

 Jednom će i to da prođe.

  

Sjaj

Dok je gledao pravo ispred sebe, u glavi su mu odzvanjale reči: „Kad pogledaš u oči srodnoj duši, videćeš sve generacije koje ćete stvoriti“.

Pokušavao je da pronikne u jedan sasvim novi prostor.
U daljini, lagani pokreti lišća oslikavali su vetar, i mislio je kako baš taj vetar nedostaje i u njenoj talasastoj kosi. Otišao je dalje, i čuo je i žubor potoka koji se nazirao tik negde ispod krila razlepršanih ptica. Topli sunčevi zraci odbijali su se o površinu svega na šta su nailazili dajući onaj sjajni okvir u kojem nam svačije lice sija poput oreola svetaca.

Sve je to video a da nije stvarno ni pogledao dalje od njenih usana, lagano otvorenih, kako ga mame, zovu, i prodirući ispod kože ostavljaju trag u vidu postrojenih dlaka. Kradom bi pogledavao u njene oči, duboke bezdane oivičene livadama, istim onakvim u kojima je zarobio sećanja na neke davne dečačke ljubavi. Strahujući je gledao kao se sjaj u njima gasi.

Sjaj.
Neodostajao je sjaj.
Slika pred njim se polako sušila.
Spustio je četkicu i podigao platno sa štafelaja.
Pokušaće ponovo.
Odložio je tek oslikano platno u ugao prepun identičnih slika.
Devojka iz njegovih snova smeškala mu se sa svakog.